Визуелнa уметност

Горанка Матић, изложба фотографија „Мрежа сећања”, Галерија Артгет Културног центра Београда

Развијена мрежа сећања

Фотографија Горанке Матић

Обележавајући свој јубилеј, десет година рада, Галерија Артгет Културног центра Београда конципирала је програм у знаку избора изложби и уметника који су активно учествовали као уметнички директори у креирању програма ове специјализоване галерије посвећене медију фотографије.

Део овог концепта, нека врста рекапитулације деценијског деловања, јесте и изложба фотографија Горанке Матић у избору Јована Чекића. Уметнички непретенциозан и документаран у својој суштини, овај избор већ насловом „Мрежа сећања” представља развијену визуелну сагу (више приватног, мање јавног) о времену, људима, ситуацијама чији је учесник и сведок сама уметница.

Заједничко је да су ових 200 фотографија у претходној деценији послате мејлом, у различитим приликама и за различите потребе. За Чекића је управо чин електронског слања фотографија био основни критеријум јер он у њиховим путањама открива мреже актуелних и виртуелних пријатеља.
Данас, у ери дигиталне слике коју свако производи или носи у свом мобилном телефону и опцијом електронске поште шаље визуелне поруке где год, ова врста умрежавања пројектује се као социјални феномен доведен до засићења али је и опште место у свакодневној пословној или приватној комуникацији.

Горанка Матић је кроз властиту уметничку праксу током три деценије градила професионалну етику и естетику позиционирајући се у медију фотографије између хроничара, журналисте и уметника, што је зависило од околности као и да ли ради за новине и магазине (Џубокс, Старт, Време, Политику) или фотографише култне музичке рок актере (Идоли, Екатарина) или реализује пројекат „Дани бола и поноса” који је непосредно промовисао њене рукописне одлике.

Наиме, инициран Титовом смрћу, он је потенцирао у актуелној фотографској продукцији ангажовани став документаристе који изабраним кадровима истиче осећање трагикомичног, апсурда и естетику кича. Са идејом да истакне оно најбоље у личности она се, радећи портрете уметника, сећала свог узора Сесил Битона, једног од дворских фотографа британске Круне. А круна њене каријере су релевантне награде – Политикина, Октобарског салона…

У једном интервјуу, на питање о каријери, Горанка Матић је одговорила: Не, нисам ја рушила ништа, никакве табуе. Све је то део личности – каква си особа, тако и радиш. Овај симптоматични одговор је у њеном случају апсолутно тачан. Непосредност, једноставност у комуникацији, професионалност, лични шарм, ослобођеност од сујете, сензибилитет жене и разумна емотивност могу се сагледати у њеном раду који је медијски класичан и у којем нема улепшаног света али има однегованог осећања за призоре.

Управо избор „Мрежа сећања” носи наглашен ауторски печат уметнице, њене приватне личности, јер као мали резиме спонтаног бележења ситуација и догађаја постаје непрегледни фото-наратив породичних, пријатељских и других скупова и прослава чија неформалност документује социјални миље грађанске класе.

Љиљана Ћинкул
објављено: 21.02.2011.