Визуелнa уметност
Горанка Матић, изложба фотографија „Мрежа сећања”, Галерија Артгет Културног центра Београда
Развијена мрежа сећања
Обележавајући свој јубилеј, десет година рада, Галерија Артгет Културног центра Београда конципирала је програм у знаку избора изложби и уметника који су активно учествовали као уметнички директори у креирању програма ове специјализоване галерије посвећене медију фотографије.
Део овог концепта, нека врста рекапитулације деценијског деловања, јесте и изложба фотографија Горанке Матић у избору Јована Чекића. Уметнички непретенциозан и документаран у својој суштини, овај избор већ насловом „Мрежа сећања” представља развијену визуелну сагу (више приватног, мање јавног) о времену, људима, ситуацијама чији је учесник и сведок сама уметница.
Заједничко је да су ових 200 фотографија у претходној деценији послате мејлом, у различитим приликама и за различите потребе. За Чекића је управо чин електронског слања фотографија био основни критеријум јер он у њиховим путањама открива мреже актуелних и виртуелних пријатеља.
Данас, у ери дигиталне слике коју свако производи или носи у свом мобилном телефону и опцијом електронске поште шаље визуелне поруке где год, ова врста умрежавања пројектује се као социјални феномен доведен до засићења али је и опште место у свакодневној пословној или приватној комуникацији.
Горанка Матић је кроз властиту уметничку праксу током три деценије градила професионалну етику и естетику позиционирајући се у медију фотографије између хроничара, журналисте и уметника, што је зависило од околности као и да ли ради за новине и магазине (Џубокс, Старт, Време, Политику) или фотографише култне музичке рок актере (Идоли, Екатарина) или реализује пројекат „Дани бола и поноса” који је непосредно промовисао њене рукописне одлике.
Наиме, инициран Титовом смрћу, он је потенцирао у актуелној фотографској продукцији ангажовани став документаристе који изабраним кадровима истиче осећање трагикомичног, апсурда и естетику кича. Са идејом да истакне оно најбоље у личности она се, радећи портрете уметника, сећала свог узора Сесил Битона, једног од дворских фотографа британске Круне. А круна њене каријере су релевантне награде – Политикина, Октобарског салона…
У једном интервјуу, на питање о каријери, Горанка Матић је одговорила: Не, нисам ја рушила ништа, никакве табуе. Све је то део личности – каква си особа, тако и радиш. Овај симптоматични одговор је у њеном случају апсолутно тачан. Непосредност, једноставност у комуникацији, професионалност, лични шарм, ослобођеност од сујете, сензибилитет жене и разумна емотивност могу се сагледати у њеном раду који је медијски класичан и у којем нема улепшаног света али има однегованог осећања за призоре.
Управо избор „Мрежа сећања” носи наглашен ауторски печат уметнице, њене приватне личности, јер као мали резиме спонтаног бележења ситуација и догађаја постаје непрегледни фото-наратив породичних, пријатељских и других скупова и прослава чија неформалност документује социјални миље грађанске класе.






