Živojin Turinski, Megaron 1961.

Jedan od učesnika istorijske izložbe Enformel – Mladi slikari, na kojoj je Lazar Trifunović u Galeriji Kulturnog centra promovisao kod nas ovaj umetnički pravac, bio je i Živojin Turinski (1935-2001). Sa idejom da se reinterpretira ova Trifunovićeva programska izložba iz 1962. godine i da se u novom veku nanovo iščitava fenomen „beogradski enformel”, Kulturni centar priređuje godišnje monografske izložbe posvećene korifejima ovog slikarstva.

Autori aktuelne izložbe Gordana Dobrić i Jovan Despotović potvrdili su izborom radova, kamernom postavkom muzejskog karaktera, uz dokumenta i video zapise o životu i radu, što pokazuje da je Turinski na domaćoj sceni bio i ostao intelektualac osobenog senzibiliteta i intuicije, ali istub tog avangardnog pokreta početkom šezdesetih godina minulog stoleća. U svojoj studiji „Živojin Turinski – enigme beogradskog enformela”,Despotović sagledava slikarski opus Turinskog čiji se umetnički počeci poklapaju sa ranim godinama enformela u Srbiji i opravdano se pita: Koliko lica je imao beogradski enformel.Tako, u likovnom i tehnološkom konceptu,slikarstvo Turinskogje u jednoj fazi blisko enformelu, njegov slikarski doprinos ovom pokretu prepoznat je kao autentičan poetski diskurs sa laganim promenama od radikalizma slikarstva materija ka integralnom znaku.

U novoj raspravi o stvaralaštvu Živojina Turinskog nezaobilazna je činjenica da je ono podeljeno između slikarstva i pisane reči i da je slikar svoje iskustvo u ateljeu ustupio prokletom zanatu kritičara, kako je u jednoj svojojopservaciji označio poziciju kritičara. Od početka šezdesetih godina Turinski je aktivni učesnik umetničkog života, a njegov slikarski angažman sinhrono prati delovanje teoretičara, kritičara, esejiste, urednika časopisa „Umetnost” i univerzitetskog profesora.Kao intelektualac, balansirao je praktični i teorijski rad; u burnim godinama enformela pisao je i učestvovao u polemikama za i protiv, a pišući o drugima,on je govorio i o sebi.

Da bi još neposrednije sagledali intelektualni i poetski diskurs ovog autora sećamo se njegove poslednje samostalne izložbe „Izabranih slika” koju je Turinskipriredio 1989. u Beogradu.Smatrajući svojevrsnim apsurdom konvencionalno nabrajanje kataloških podataka, Turinski u katalogu zapisuje: „Ove slike su nastajale u prethodne dve decenije”. Ova okvirna vremenska atribucija merena decenijama,jedan je od znakova povlačenja pred neumitnim protokom vremena pred kojim precizne datumske oznake gube svaki smisao. Objašnjavajući logiku svog stvaralaštva,on slike doživljava kao deliće jedne veće celine; pritisak sumnje o nedovršenosti slike (pikturalni i poetski sloj) vraća ponovo na dorađivanjei dograđivanjejednom započetog stvaralačkog procesa.Očito, autorovo razmišljanje o težini i ozbiljnosti stvaralačkog čina i umetničkog dela kao „slici idealnog projekta” u kojem se pitanje njegove dovršenosti postavlja kao otvoren problem jeste i estetičko i etičko.

Napuštajući ikonografsku šemu enformela,Turinski se opredeljuje za kompaktnu stilizovanu formu organskog porekla u kojoj su vidljivi tragovi enformelnih struktura. Na slici svetlog, neutralnog fona koji isijava magičnu svetlost dominiraju simetrični i asimetričnoraspoređeni centrični i koncentrični sferični oblici enigmatičnih značenja. Njihovo zgusnuto strukturalno svojstvo po svom dejstvu koncentracije slojeva boje i upečatljivosti emanira istančano osećanje za slikarsku materiju. Izabrane elemente i njihove vizuelne varijacije u slikama Turinski dovodi u specifičan, idealan odnos sa beskrajno shvaćenim prostorom u kojem znak inicijalne, kristalne pra/forme, totema, pokreće kompleks pitanja o njihovim metafizičkim svojstvima.

Aktuelna izložba, poput slikarskih etida iz muzeja sa radovima malih holandskih majstora, predstavlja otvorenu kritičarsko-istoričarsku refleksiju sa vidljivim elementima testamentarnog. Naime, delo Živojina Turinskog istorizovano je u segmentu srpskog posleratnog modernizma kao prepoznatljiv autorski rukopis u kontekstu srpskog slikarstva druge polovine 20.veka.