Један од учесника историјске изложбе Енформел – Млади сликари, на којој је Лазар Трифуновић у Галерији Културног центра промовисао код нас овај уметнички правац, био је и Живојин Турински (1935-2001). Са идејом да се реинтерпретира ова Трифуновићева програмска изложба из 1962. године и да се у новом веку наново ишчитава феномен „београдски енформел”, Културни центар приређује годишње монографске изложбе посвећене корифејима овог сликарства.

Аутори актуелне изложбе Гордана Добрић и Јован Деспотовић потврдили су избором радова, камерном поставком музејског карактера, уз документа и видео записе о животу и раду, што показује да је Турински на домаћој сцени био и остао интелектуалац особеног сензибилитета и интуиције, али истуб тог авангардног покрета почетком шездесетих година минулог столећа. У својој студији „Живојин Турински – енигме београдског енформела”,Деспотовић сагледава сликарски опус Туринског чији се уметнички почеци поклапају са раним годинама енформела у Србији и оправдано се пита: Колико лица је имао београдски енформел.Тако, у ликовном и технолошком концепту,сликарство Туринскогје у једној фази блиско енформелу, његов сликарски допринос овом покрету препознат је као аутентичан поетски дискурс са лаганим променама од радикализма сликарства материја ка интегралном знаку.

У новој расправи о стваралаштву Живојина Туринског незаобилазна је чињеница да је оно подељено између сликарства и писане речи и да је сликар своје искуство у атељеу уступио проклетом занату критичара, како је у једној својојопсервацији означио позицију критичара. Од почетка шездесетих година Турински је активни учесник уметничког живота, а његов сликарски ангажман синхроно прати деловање теоретичара, критичара, есејисте, уредника часописа „Уметност” и универзитетског професора.Као интелектуалац, балансирао је практични и теоријски рад; у бурним годинама енформела писао је и учествовао у полемикама за и против, а пишући о другима,он је говорио и о себи.

Да би још непосредније сагледали интелектуални и поетски дискурс овог аутора сећамо се његове последње самосталне изложбе „Изабраних слика” коју је Туринскиприредио 1989. у Београду.Сматрајући својеврсним апсурдом конвенционално набрајање каталошких података, Турински у каталогу записује: „Ове слике су настајале у претходне две деценије”. Ова оквирна временска атрибуција мерена деценијама,један је од знакова повлачења пред неумитним протоком времена пред којим прецизне датумске ознаке губе сваки смисао. Објашњавајући логику свог стваралаштва,он слике доживљава као делиће једне веће целине; притисак сумње о недовршености слике (пиктурални и поетски слој) враћа поново на дорађивањеи дограђивањеједном започетог стваралачког процеса.Очито, ауторово размишљање о тежини и озбиљности стваралачког чина и уметничког дела као „слици идеалног пројекта” у којем се питање његове довршености поставља као отворен проблем јесте и естетичко и етичко.

Напуштајући иконографску шему енформела,Турински се опредељује за компактну стилизовану форму органског порекла у којој су видљиви трагови енформелних структура. На слици светлог, неутралног фона који исијава магичну светлост доминирају симетрични и асиметричнораспоређени центрични и концентрични сферични облици енигматичних значења. Њихово згуснуто структурално својство по свом дејству концентрације слојева боје и упечатљивости еманира истанчано осећање за сликарску материју. Изабране елементе и њихове визуелне варијације у сликама Турински доводи у специфичан, идеалан однос са бескрајно схваћеним простором у којем знак иницијалне, кристалне пра/форме, тотема, покреће комплекс питања о њиховим метафизичким својствима.

Актуелна изложба, попут сликарских етида из музеја са радовима малих холандских мајстора, представља отворену критичарско-историчарску рефлексију са видљивим елементима тестаментарног. Наиме, дело Живојина Туринског историзовано је у сегменту српског послератног модернизма као препознатљив ауторски рукопис у контексту српског сликарства друге половине 20.века.