Под називом „Београдски енформел” Културни центар Београда је од 2007. године приредио низ монографских изложби посвећених сликарству Зорана Павловића, Бранислава Протића, Живојина Туринског и Владислава Шиље Тодоровића.

Приказани у том избору, поново су видљиви радови који припадају историјским категоријама, такозване најмлађе генерације енформелиста и њихове ране слике, које је Лазар Трифуновић промовисао на историјској изложби 1962. као протагонисте овог авангардног сликарства на нашој ликовној сцени. Свакако су бар два разлога иницирала ову институцију да се „славећи догађај” упусти у овако захтевно и амбициозно истраживање које је ближе музејским него галеријским пројектима.

Прво, идеја је фокусирање енформела као уметничког и друштвеног феномена који се по мишљењу многих критичара сматра најзначајнијим у ликовној пракси Србије шездесетих година 20. века, па и читавог столећа, и чији се идејни концепт и уметничка перцепција тумаче као радикални рез у контексту уметности седме деценије.

По природи ствари, ово сликарство треба историзовати и ре/афирмисати новим интерпретацијама нових генерација историчара и са довољном временском дистанцом. Јер, осим у оквиру сликарства шесте деценије у Југославији, како је у историзацији српског послератног модернизмапозициониран у пројекту београдског Музеја савремене уметности, овим феноменом и његовом контекстуализацијом Музеј се није више бавио.

Друго, Лазар Трифуновић, историчар уметности, храбри ликовни критичар и професор упамћен је као професионалац великих заслуга. Срчано и са искреним уверењем, Трифуновић је промовисао сликарство енформела изложбом Млади сликари, одржаној пре 49 година управо у галерији Културног центра.

Последња изложба у овом циклусу посвећена је фази енформел сликарства Вере Божичковић-Поповић, Миће Поповић и Лазара Возаревића, уметника из такозване старије генерације сликара који су ушли у енформел са већ стеченим уметничким искуством и ставом, а њихови радови обухватају период 1958–1966/1969. године.

Несумњиви таленат историчара уметности потврдиле су ауторке ове поставке Јелена Стојановић и Гордана Добрић, а Добрић је и носилац читавог пројекта „Београдски енформел”– изузетно професионално способан координатор, аутор и коаутор.

Мада простор галерије ограничава број радова избор дела својим вредностима свакако припада музејским поставкама – бисерима који генеришу енергију дела апстрактне структуре.

Као својеврсну најаву овог уметничког догађаја и идејни путоказ на улазу у Галерију читамо реченицу Лазара Трифновића:У енформел сликарству Миће Поповића, Вере Божичковић и Лазара Возаревића постоји једна врста осветљења без икакве материјалне функције: оно ништа не осветљава, не обликује, не боји: то је осветљење психолошког типа.

Разлике у сликарској техници и иновацијама (истраживање боје, материје и њеног услојавања, структуре, симбола и светла) као разлике у естетским дискурсима очити су на примерима радова актуелне изложбе. Док су Возаревићеве слике својом атмосфером блиске средњовековним иконама, естетиком која је дубоко уткана у његов рад, уметнички (и брачни) пар Поповићи су, боравећи у Паризу на извору информација, другачије разумели поетику енформела.

Тако је енформел обележио велики део стваралаштва Вере Божичковић и она је доследна у томе, док је за стваралаштво Миће Поповића енформел једна значајна фаза између две сликарске фигурације и филмских пројеката.

У својој ауторској студији о Мићи Поповићу и Вери Божичковић Јелена Стојановић у логични проблемски ток повезује сликарски и филмски стваралачки код Миће Поповића, као јединствен и комплексан уметнички став. Као компатибилни елементи о уметничким вредностима аутора и времена, амбијент поставке оживљавају и документарни филм „Реквијем у сивом” – дијалог о колажу који су 1963. реализовали Л. Трифуновић и М. Поповић и играни филм Миће Поповића „Човек из храстове шуме” из 1964. године.

За ову прилику публикован је и репрезентативан каталог/књига, који је иначе пратио сваку изложбу посвећену „Београдском енформелу”, а као круна читавог пројекта и његов теоретски резиме организован је округли сто насловљен: „Теме у енформелу: термини, критика, контекст”.

Као врста паралелног догађаја овој завршној изложби посвећеној енформелу у Културном центру, у Галерији 212 отворена је изложба Зорана Павловића, који је иначе већ био представљен у овом пројекту Културног центра. У камерном простору ове галерије представљен је мање познат (и ређе излаган) део опуса из сликареве енформел фазе која афирмише естетске идеале времена обележене трагањем за новим организовањем материје и визуелних знакова.

Павловић је, као и Мића Поповић и Живојин Турински, паралелно са уметничком праксом био и критичар, теоретичар и аутор бројних студија и есеја о уметности; о енформелу је писао да „није ни стил ни правац, већ стање духа поратне Европе”.