У сагледавању и историзацији феномена који су обележили уметност последњих деценија 20. века у Србији, Студентски културни центар,стециште младих и енергије доброг места, одиграо је пресудну, промотивну и продуктивну улогу. То се први пут догодило седамдесетих година, када је СКЦ подржао протагонисте нове, концептуалне уметности, а други пут, крајем осме и почетком девете деценије, када се стваралачки процеси и продукција нове београдске скулптуре дешава у Ликовној радионици Галерије СКЦ. Неоспорно, спритус мовенс ових догађаја је Биљана Томић, дугогодишња уредница галеријског програма ове институције. Она је и критичар на делу чији су идеали везани за нову уметничку праксу и младе уметнике, а као ентузијаста, професионалац и аниматор својом визијом културне стратегије, креирала је атмосферу у којој су уметник и критичар у сарадничкој релацији и на истој страни, учесници и саучесници одређеног стваралачког упоришта.

Поставка 20/4 у Кући легата посвећена је четворици аутора –Срђану Апостоловићу, Здравку Јоксимовићу, Добривоју Бати Крговићу и Душану Петровићу – чији су стваралачки почеци везани за Ликовну радионицу СКЦ-а, својеврсни вајарски атељегалерију, и идеје о новој скулптури и њеном значењу у измењеној материјалној реализацији. По сећању једног од уметника они су након мање-више конвенционалног школовања на Ликовној академији наставили интензиван рад у СКЦ-у који је за њих био и нека врста ослобађања од школских схема. Њихова невероватна продукција различитих предложака нове скулптуре и изложбе које су потом уследиле у земљи (и иностранству), били су им јаки мотиви, а критика их је препознала као младе београдске скулпторе новог сензибилитета. Стварање у заједничком простору, генерацијска блискост, слични погледи на природу скулптуре и рад у материјалима различитог порекла и квалитета иницирано је потребом да се спољашњом формом одреди њен унутрашњи простор и садржај. Своје радове вајали су и/или компоновали од најразличитијих материјала и предмета ствараних или нађених (са отпада, из фабрика) редукујући сувишно; ослобођени стега уметничких конвенција уносили су материјале опозитних својстава и субверзивних односа. Исто тако, у својим духовито-ироничним визуелним игроказима остваривали су провокативне поставке које су висиле у простору, лежале на поду или зиду галерије. У основи, промишљање о томе шта је скулптура имало је у том времену свој здрави потенцијал јер је подстакнута цела генерација младих вајара који су наставили да проблематизују нове приступе скулптури. Дух постмодерног феномена скулптуре чинио је своје, па се близак естетски контекст одвијао и у европској скулптури, посебно на британском острву.

Нова поставка радова четворице скулптора, после две деценије, својим уметничким концептом истиче особене ауторске ставове и њихове различите интерпретативне моделе подељене у засебне просторе легата.

Данас ови уметници имају различите каријере, али су сачували стваралачки дигнитет. Наставила се генеза скулптурске праксе Јоксимовића и Петровића, они су и професори на факултетимакојесу завршили, њихов рукопис је сачувао виталност рано постављених циљева, а ониих са мање или више успеха следе.

Срђан Апостоловић и Бата Крговић излажу после више година јер се они данас остварују у области дизајна.

Изложба 20/4 је слојевита,а њен циљ је да се детаљно сними уметничка и излагачка пракса у Галерији СКЦ-а од 1988. до 1995, један значајан уметнички период, да се учини видљивим преглед почетака нове скулптуре у СКЦ-у,као и да се критички евалуира њена актуелност. Други део поставке чини документарни материјал –фотографије, каталози, плакати, хронологије догађаја – у којемје сачуван и јак, ту и тамо,дирљив меморијски код.

Поставка у Кући легата својим рецентно-историјским концептом потврђује критичарско уверење да су Апостоловић, Јоксимовић, Крговић и Петровић,заснивајући поетику свог рада на феномену новог таласа скулптуре и тежњи да пронађу њен унутрашњи садржај,унели нови естетски дискурс у националну уметност на крају 20. века.