Карактеристично за стваралаштво Милете Продановића (1959) јесте да сваку своју изложбу конципира као заокружени тематски пројекат посвећен одређеном феномену. У том контексту може се сагледати и идејни комплекс његове изложбе, својеврсног визуелног и опростореног сценарија, који базира на ерудицији (алегористе) и предлошцима историјско-уметничке литерарне баштине.

Исто тако, Продановићева богата уметничка пракса развија се као синхронизовано деловање визуелног уметника и књижевника, а естетика фрагментарног, репетитивног, историјског, хибридног и/или цитатног, својствени дискурс постмодерне, обележили су и његово уметничко вјерују.

Мада нова инсталација „Алтера парс” по свом идејном и визуелном концепту не представља радикални искорак у раду овог аутора, различито је што се у новом изложбеном конструкту Продановић ослања на сопствено литерарно дело концептуализујући меморијске станице из сопственог детињства.

Документа визуелне и текстуалне грађе изоштравају очев атеље у поткровљу Задужбине, ауто марке ситроен, Арецо, слике Пјера дела Франческа, чувени папир Фабиано, брод Либурнију… и дирљив запис о оцу: Желео је да ми покаже светлу страну света. Интелектуализујући залихе историје своје породице он сопствену географију сећања и одрастања непосредно реферира као митологију приватног и јавног живота одрасле особе, а тај хоризонт времена визира кроз породично путовање по Италији. Као свака јака сензација повезана са унутрашњим бићем, ово путовање се трансформише у софистициране визуелне асоцијације које прерастају оквир меморијских слика и постају артифицијелна историја породице.

Прошлогодишњи дводелни роман Милете Продановића „Ултрамарин”, роман без слика, и „Ултрамарин”, енцоре, роман без речи – из којих је настала поставка „Алтера парс” – посвећени су осетљивим тренуцима опраштања са оцем и колегом; да би се избегла драма и патетика тог чина у данима кад син пакује у кутије атеље оца/сликара он евалуира учинак заједничког живота, а тачку растанка витализује у обостраној љубави за рану италијанску уметност и путовања. Зна се, кад говоримо о другима, ми говоримо о себи. Тако дигресивни код и лаке премисе повезују деценије између првог и нових ходочашћа по Италији али и тешка времена последњег рата и распада Југославије.

Инсталација „Алтера парс” структурисана је као вишеслојни уметнички наратив са доминантним радом „Орвието”, фотографијом и цртежом дужине 11 метара чији паралелни токови тамних и светлих низова готичке фасаде нивелишу метафору континуитета наших животних токова, путовања, даљине, времена. Детаљи драперија са итало-византијских слика, такође реализовани по принципу репетиције и комбинације фотографског предлошка и Продановићеве мануелне сликарске интервенције, дограђују ткиво изложбе.

Упадљиви део поставке „Алтера парс” је слајд пројекција фотографија публикованих у роману у слици „Ултрамарин”, а синергија слике и речи може се разумети у реченицама: „И путовање је понављање са разликама, путовање је велика симфонија”. Или: „Он је дубоко веровао да је уметност тај плашт, тај вео”. Или: „Коначно, отац се сасвим стопио са том угушћеном невидљивошћу која се исказује као плава боја, нестао у њој”. Иначе, ултрамарин је скупа сликарска боја која у контексту овог рада реферира узвишену слику стања, транскрипт носталгије, океанских даљина и дубина, одлазак.

„Ултрамарин”, роман у две књига, и полиптихална инсталација „Алтера парс” у београдској Галерији Културног центра, представљају конзистентну симбиозу естетичких и етичких принципа два медија, добар баланс амбиваленције визуелног и литерарног. Ситуирани на линији између документа и сећања, интелектуалног промишљања личности развијене перцептивне моћи и синхронизоване стратегије уметника на делу, „Алтера парс” је још један успели пројекат Милете Продановића који својом слојевитошћу кореспондира са временом.