Импонује зрелост и аналитичност са којом ова млада уметница (рођена 1974) истражује родни, односно културни идентитет примењујући у својим радовима језик времена и његових комуникацијских моћи: визуелно-текстуално-аудитивни наратив.

На вечна питања о човеку и његовом идентитету – друштвеним ограничењима, родним разликама на Балкану (читај и шире), ишчашеним критеријумима убрзања, „вечне младости” и материјалног, заразној алијенацији, феминистичким теоријама и/или немирном и проблематичном времену транзиције – свака генерација наново тражи сопствени одговор; ови феномени су акумулирани и у уметничким пројектима Јелене Јуреше.

Вишеслојни рад „What it feels like for a girl” проблематизује позицију жене, њених вишестраних улога и комуникацијских не/моћи које се и у реалном, као сајбер свету, само умножавају. Фотографија, медиј погодан за визуелно кодирање одређеног концепта, артикулише први слој овог ауторског истраживања.

Као снажно визуелно сведочанство о женској индивидуалности „What it feels like for a girl” конципован је у форми исповести властитих судбина 20 учесница овог рада, а његов документарни наратив у првом плану обједињен је сликом, текстом и аудио записом. Тако се утемељеност и читљивост женског питања транспонује са личног/приватног плана на друштвени и својом ангажованошћу иницира градацију са општег на посебно место за разумевање и ургентно сада и овде решавање његових малигних творевина.

Ова аудио-визуелна инсталација, настајала током 2005-2009. године, својом једноставном драматургијом и аутентичном документарношћу подвлачи да, без обзира на патријархалне и друштвене конвенције или рањивост односа у тешким егзистенцијалним ситуацијама, перманентно изграђивање персоналне субјективности (с пуном вером и преданошћу) слави јединственост сопственог живота и властите судбине. Ова својеврсна аудио-визуелна женска сторија, обојена зачудним животним искуствима, подсетила је на недавно изговорене речи чувене глумице која је на ТВ-у потврдила да, без обзира на све догађаје, свој живот никада не би мењала.

Важно је поменути, као афирмативну чињеницу, да је рад „What it feels like for a girl” издвојила у свом избору историчарка уметности Миланка Тодић, а у оквиру пројекта „Критичари су изабрали”.

Комуникацијски квалитет мање провокативног видео рада „Моzarts” из 2009. године, представљен у галерији „Звоно”, наставља да истражује флуидно питање идентитета Другог развијајући деликатну дијалошку форму препознавања истог са малим разликама. У документарној форми портрета пет младих индивидуа са Балкана, које у костимима Моцарта продају карте на улицама Беча, она артикулише двосмерну релацију између језгра наше личности и осећања идентитета (језик, култура) са околностима несталног и измештеног живота миграната на маргинама друге културе.

Јелена Јуреша се представила својим пројектима као сензибилна и сериозна личност систематичног карактера, спремна да у читљивим формама визуелних уметности истражује различите социјално-друштвене контексте. Могуће да је у основи њеног стваралачког вјерују идеја да: истражујући изгубљен/или поново нађен идентитет Другог, ми трагамо и проверавамо сопствени.