За непуних пет дана у установи културе „Вук Караџић” премијерно су изведене две плесне представе под окриљем Београдског плесног центра који, на радост поклоника игре, већ више од годину и по дана негује савремено кореографско стваралаштво, великодушно отварајући врата домаћој плесној продукцији.

Концепт и кореографију представе „Кожа је зид” потписује група аутора, чланова „МУДРА театра”. Тематско ослоњена на драму „Дом Бернарде Албе” Ф. Г. Лорке, представа у своје средиште поставља проблем инхибирања сопствене сексуалности, следећи идејну потку Лоркиног дела, и у њему сагледане патолошке потребе мајке да небираним начинима укроти и брутално искорени сваки облик „жеље за животом” својих младих кћери. Управо тај драматуршки сегмент представе поверен Горану Миленковићу представља и највиши домет овог кореографског остварења, будући да је доследно вођен драматуршки ток примерно испунио своју функцију, послуживши као поуздана основа даљег трагања за адекватним кореографским изразом.

Ипак, ова значајна предност није у потпуности наишла на одговарајуће кореографско уобличење. Овакав утисак можда најбоље поткрепљује чињеница да су кореографски најуспелији делови управо фрагменти преставе, за које би се слободно могло рећи да су били у стању да на визуелном плану и доживљајном хоризонту гледалаца оставе јак утисак, потпомогнути децентним и стилски профилисаним костимима Бориса Чакширана. У том смислу, као веома занимљива сценско-кореографска решења истакли бисмо сâм почетак представе, затим начине коришћења коцкастолике реквизите, као и сцену одушевљеног ослушкивања приближавања војске.

Наступ три протагонисткиње, Јоване Ракић, Јелене Стојиљковић и Андријане Лубине, која је уједно и аутор сценографије, одисао је упечатљивом драмском снагом и набојем, и истински посвећеним односом према сопственој изведби. А то је, само по себи, већ и више него довољан разлог да се представи „Кожа је зид” замери на помањкању кореографске конзистентности, у нади да ће у наредном сценском остварењу ове играчке трупе, посредством чвршће кореографске визије, интерпретативни потенцијал њених чланица доћи до пуног израза.

Представа „Поподне једног фауна”, у кореографији и режији Вере Обрадовић, жанровски одређена као кореодрама, једно је од оних врста сценских остварења које код критичара, а верујемо и знатног дела стручне публике, побуђује низ недоумица, испреплетених осећајем нелагоде услед настојања да се уобличи критичко-вредносни суд који би почивао, нужно и пре свега, на третирању дате представе као озбиљног сценског остварења, достојног иоле озбиљније теоријске анализе. У случају представе „Поподне једног фауна”, овај незаобилазни предуслов, нажалост, није испуњен. Нашли смо се пред једном и више него старомодном кореографско-драматуршком концепцијом, заснованом на пуком илустративном кореографском третирању односа отуђене, урбане свакодневице и иреалног света снова и фантазија, приказаног, до крајњих граница, на клишетизиран начин.

Сегменти представе који приказују сновиђења и игру нимфи, недопустиво су препуштени једном застарелом виду неокласичног играчког израза, кореографски потпуно осиромашеном, одликујући се сладуњавим склопом покрета, одсуством кореографског печата и проблематичном увежбаношћу, технички недораслих актера. Оваквом утиску нарочито је допринео избор музике који је у себе укључио музику Клода Дебисија, јер је Обрадовићева, будући на неоригиналан и кореографски недорастао начин, ушла у стваралачки дијалог са композитором чије је дело, у сваком погледу, обележило једно од најславнијих периода у историји уметничке игре, и то управо балетом „Поподне једног фауна”. Захваљујући томе што су пред њих били постављени симплификовани глумачки задаци, уз елементарне облике сценске акробатике, студенти глуме Академије лепих уметности су, у задатим оквирима, испунили поверени им задатак, и тиме допринели каквом-таквом одржању структуре ове представе.