Поводом публиковања монографије посвећене прво појединачном, а затим и заједничком раду уметничког пара Јелице Радовановић (1957) и Дејана Анђелковића (1958), ови уметници су у простору Магацина приредили избор из свог опуса, акцентујући заједничке пројекте. Наиме, док је припремана грађа за ову монографску студију ауторке Јасмине Чубрило, историчарке уметности, иницирана је идеја о изложби, врсти рекапитулације и по/новог читања коју конципирају сами уметници. На тај начин успостављен је паралелни увид и могући различити погледи који су ослободили простор за дијалог између уметника и теоретичарке.

Систематизација и критичка евалуација одређених ауторских доприноса у националној култури је неопходна јер, како би се иначе писала историја? Међутим, изгубили смо корак с временом (године су нам појели лавови а не скакавци), па ову професионалну празнину све чешће премошћује приватна иницијатива; Колекција Вујичић издаје и ову монографију.

Међу уметницима чији рад добрим делом припада контексту београдске уметничке сцене деведесетих је и уметнички пар Радовановић и Анђелковић; лични и породични „амбис егзистенције” и депримантни расцеп времена непосредно су утицали на карактер њихове уметничке продукције, њен неуједначени ритам као и избор креативних, језичких или промоцијских упоришта. Чубрило наводи и да централно питање које се поставља у анализи њиховог рада гласи: како се променом услова у којима настаје мења објекат уметничког рада и која је улога уметности у заједници као и статус појединца у друштву?
Очито, унутрашње преиспитивање сопствене уметничке позиције и одређених етичких и естетичких принципа обележило је ову уметничку праксу одређеном језичком и стваралачком слободом. Дејан Анђелковић у једном интервјуу наводи тачке процеса: шта иницира рад, како он настаје и какво је његово исходиште? У том смислу за њих је важан концепт рада и његов мисаони, психолошки и критички дискурс.

Анализирањем и сагледавањем генезе уметничке праксе овог пара подвлачи се избор активног уметничког говора који, обојен годинама скептицизма и цинизма, провоцира низ друштвених конвенција. Њихово формално хетерогено дело, у зависности од идејног концепта, може се тумачити и као врста отвореног рада у који се учитавају лично искуство и језички парадокси, неуралгичне тачке уметности, културе, традиције, политике, социјални контекст, позитивне комуникацијске везе, бизарности и провокације… Могло би се рећи, реч је о случају балансирања критичарске тезе да је уметност као живот или живот као уметност.

По логици ствари, и у Магацину је представљен врло разноврстан материјал – од класичних ликовних техника и поступака до инсталација, видео радова, документације о перформансима и акцијама, а поставка не прати хронолошке већ проблемске целине.

Изјаве уметника о радовима на изложби драгоцене су јер чине видљивијим и лакше читљивим суштину концепта и његове сложене метафоре. Називи радова: „Нема невиних”, „Конверзације”, „Пират”, „007” или „Реди мејд” су пажљиво одабрани сублимишући и проблематизујући критичко-субверзивни однос према стварности и проширеном медијском пољу.

У разговору Уметник као публика, уприличеном поводом изложбе „symptom.dj” Јелице Радовановић и Дејана Анђелковића, симптоматична су била питања: Да ли је Магацин простор са ауром? Да ли је поставка довољно видљива?... и слично.

Ретроспективни карактер „symptom.dj” прати разуђену мрежу система означеног преиспитивањем сопствене уметничке позиције, а у простор се сасвим уклопио идејни концепт поставке. Оно што дефинитивно смета то је трајање изложбе од свега 10 дана? А, пропуст је и што монографија вероватно неће изаћи из штампе за време трајања изложбе па ће изостати планирана промоција.