У оквиру традиционалне јануарске поставке „Критичари су изабрали”, модификоване 2001. у ауторску изложбу лауреата награде за ликовну критику„Лазар Трифуновић”, критичар Зоран Гаврић представља Радована Крагуља.

Пракса потврђује да је проблем критичарске рецепције веома сложен процес. У одређеном критичарском дискурсу, такође, поуздани приступ уметниковом делу и ниво његове рецепције од суштинске су важности у том специфичном дијалогу који је условљен и различитим факторима. У контексту овог избора, Зоран Гаврић се критичарски позиционирао у „препознавању проблема које уметник уочава у свету живота и који поставља у своме раду”.

Судећи по упорном вишедеценијском залагању за одређени идејни концепт и његову визуелизацију, може се рећи да Радован Крагуљ припада оним ствараоцима који су уверени да уметност долази из живота и да она (можда) може да мења свет. „У свом раду сам тражио да испитам и осликам отуђење, одељеност човека од природе оличене у човековом уништавању припитомљених животиња”, записао је Крагуљ. Насловом текста „Hommage крави Радована К.” Гаврић поентира уметников магистрални тематски ток у којем је Крава (света животиња само у Индији), пре свега, метафора која пали алармно светло у опасном нарушавању закона природе и губљењу базичних етичких принципа у вези човека и окружења, а све уиме потрошачког бога и капитала.

Радован Крагуљ је познат као уметник који у свом раду користиразличите системе представљања; његово мултимедијално дело у процесу познати британски критичар Едвард Луси Смит дефинише као концепт истраживања целовитости идеја. Шездесетих и седамдесетих година 20. века Крагуљ се афирмисао савршеним графичким радовима чија је идејна и визуелна перфекција (врх медија) награђена на многим међународним изложбама. Успеси са тумачењима графике охрабрили су га и он током деценија још више продубљује сферу својих интересовања, у ходу мењајући и прилагођавајући средства изражавања. Корпус Крагуљевог дела развијао се у цртежу, графици, сликама, инсталацијама, околини, перформансу, видео раду.

Овај избор у Културном центру није уобичајен, јер уместо упадљиве репрезентативности и визуелне заводљивости, Гаврић интелигентно и непретенциозно подвлачи, пре свега, Крагуљеву стваралачку утемељеност у задатом проблемском концепту. Свеске (32) са цртежима, колажима и белешкама обухватају 35 година уметниковог рада – и уз неколико модела скулптура камерних димензија и пратећи видео рад – представљају примарни садржај ове поставке. Познат је практични и уметнички значај оваквих радних свезака, визуелних дневника у којима се бележе први цртежи и идеје као мале назнаке креативних процеса; рад, ослушкивање, истраживање, мрежа суптилних коментара, упозорења, процеси, интервенције и рефлексије, опште, заједничко и специфично – као банка података овај софистицирани идејни и визуелни лексикон (или еликсир матичне ћелије) чува и храни својим есенцијалним садржајима уметников свет, његову тајну шифру.

На животној кривуљи Радована Крагуља маркиране су позиције родне Босне, Београда (школовање, прва изложба 1959), Лондона, Велса и Париза. Сећањем „Моје интересовање за живот руралног Велса најважнија је деоница у мом раду”, уметник потврђује природу сопственог порекла и животног искуства.

Пре десетак година Крагуљ је излагао симултано у четири простора у Београду, а ова нова изложба уверава да је његов стваралачки концепт, без обзира на животну и уметничку зрелост, отворен и непредвидив процес тражења и ослушкивања.Ових дана, када је наша уметничка јавност полемички обојена у вези са избором представника Србије на Бијеналу у Венецији, као и питањем аутентичног ауторства рада једног од уметника, још више импонује Крагуљева поставка „Пазите пролази стадо”, његов ангажовани став, неисцрпна потреба за истраживањем стања света и односа човека према фундаменталним животним питањима.