Један од кључева за успешно и континуирано деловање Симпозијума скулптура „Тера” у Кикинди је, поред великог залагања организатора и подршке финансијера, и креативна атмосфера фасцинантног простора Атељеа, добри услови и аутентичан амбијент читавог комплекса. „Тера” је и центар у којем је рехабилитована глина као трајни скулпторски материјал у којем се обнавља и истражује древна технологија грађења и сушења монументалних глинених скулптура, тајна позната Етрурцима и Кинезима. И данас, комплекс зграда напуштене цигланеиз 19. века буди правременско осећање митског, чулног, а однос реалног и фиктивног простора и времена се релативизује. Стари глинокоп је одмах иза декириковске атмосфере високих сенки, паучине и слепих мишева у Сушари. Танка линија повучена између неба и земље на бесконачном хоризонту банатске равнице подвлачи историјско памћење и енергетски потенцијал аутентичног места и његове антејске димензије.

У том и таквом Атељеу стварали су позвани уметници, њих шест, током јула месеца прошле године. Вишемесечна технологија сушења радова и њихова термичка обрада у одговарајућим пећима завршена је недавно, а изложба управо свечано отворена, у галерији и на градском тргу испред галерије Тера.

Данас мали број уметника свој рад везује искључиво за теракоту па је очит изазов изненађења у креативном дијалогу рада са земљом и на земљи. Често, на сасвим нов начин, управо у „Тери”, уметници проверавају, потврђују, освежавају или померају оквире сопствене поетике док је квалитет медија сачуван у тактилности површине и њеној органској топлини. Очито, важна улога у процесу дефинисања погледа на природу пластичног медија данас припада и „Тери”. У исто време, суочени смо са потрагом за оријентирима у времену јер наши духовни пејзажи све више личе на понављану и ограничену екранску слику.

Шест аутора који су радили на „Тери” јула 2010, у заводљивој моћи глине негују снажан индивидуални печат који продукцији овог 29. интернационалног симпозијума појачава тон хетерогених поетика.

Еуген Барзу из Румуније, са предачким искуством Бранкусија, предано се бави темом материнства, страном њене осујећености прекидом трудноће. Ускраћивање изузетне улоге материнства Барзу експлицитно илуструје записом Don’tkill children. Уметнику из Јапана Коусеи Фујики блиска је поетска фигурација а његов рад на непосредан начин наглашава потребу за физичким (и емотивним) додиром људи. У пуној форми стилизоване фигуре су у чврстом загрљају, а енергија глине памти страст додира руке, меру интимности.

Немачка вајарка Хела Хорстмеиер, настањена у Берлину, моделовала је своју класичну скулпторску инсталацију као уритмоване стилизоване геометријске пролазе асоцирајући на историју мегалитских споменика.

Чен Чинг са Тајвана у условима природног амбијента и новом контакту са древним материјалом вратио се примарном вајарству и непосредној мануелној акцији, а древни музички инструмент окарина у blow-up реализацији реферира и на поп-арт естетику. Индијац ЧандерПаркас има богато искуство рада на међународним симпозијумима и рада у класичним материјалима. Хоризонтална композиција, попут усложњене структуре микрочипова, еманира експресивни сензибилитет аутора коме је погодовала податна теракота и њена естетска својства. Он се поиграва умножавањем симбола у читљивим вајарским формама, фосилизованим елементима или речима из санскрита.

Скулптура и њена нова осећајност прати мисао о примарности форме у аудиовизуелном и звучном објекту Стевана Којића. Сегменте хоризонталне цилиндричне цеви аутор спаја црном пластичном фолијом којом се рад и завршава као велики надувани левитирајући балон.

Када је пре три деценије у Кикинди почела са радом уметничка колонија „Тера”, проблеми савремене скулптуре били су још увек ближи модернистичким, традиционалним естетским начелима овог медија, а скуп је имао национални карактер. Данас, у 21. веку, савремена уметничка пракса је у знаку своје интермедијалне природе, а измењени су критеријуми – посматрање, интерпретирање и класификовање – визуелних уметности; у том контексту се мора посматрати и скулптура и њени естетски феномени. Уз овогодишњи велики јубилеј „Тере” – 30 година рада, преко 1000 скулптура, око 400 учесника са свих континената – маркирају се и важни професионални задаци и потреба да се још убедљивије осмисли стратегија будућег деловања овог значајног стваралачког пункта. Спајајући историјско и савремено визионарским духом, са идејом да је виталитет уметничке колоније културно и стратешко добро, план је да град Кикинда са комплексом Музеја (пројекат реализације у току) и атељеом „Тера” заузме лидерску позицију у региону а Тера постане уметничко-креативни и едукативан мултимедијални центар за уметнике, истраживаче и студенте из земље и света.