О победама и успесима наших уметника на великим иностраним такмичењима, концертима и гостовањима веома ретко се нешто чује или напише. Овога пута једини је одреаговао оркестар Camerata serbica, који се састаје по потреби, а чине га професори и асистенти Факултета музичке уметности у Београду. Значајан извођачки потенцијал овога пута сасвим се усагласио и унутар својих група, као и са солистима на клавиру, чему су свакако допринела два наступа  која су претходила београдском.

Изведена су била три значајна, велика концерта клавирске литературе, Клавирски концерт В. А. Моцарта у де-молу К 466, Први клавирски концерт у е-молу оп. 11 Ф. Шопена и Концерт у бе-молу оп. 23 П. И. Чајковског.

Тројица младића сличних година, сви дипломци београдског ФМУ у класама еминентних професора Јокут Михајловић и Невене Поповић, репрезентовали су нашу музичку уметност и педагогију у свету са великим успехом. Њихови различити таленти и приступи музици имају много заједничког. Данас је незамисливо свирати на клавиру без високе техничке опремљености пијанисте, без највиших техничких захтева и без виртуозних реализација. Владимир Глигорић (1979) свирао је Моцартов Концерт у де-молу, узбудљив, драматичан, са пребогатим и инвентивним првим ставом, лирским другим и бриозним трећим. Познајући турбулентну природу младог пијанисте, очекивали смо другачији избор дела. Драматизујући Моцартов концерт, Глигорић је био блистав у бројним захтевима моцартовске „ситне” технике, додајући „мушке”, снажне ефекте, без претеране „лиризације”, изразивши тиме лични став, нама сасвим оправдан и прихватљив. Оно што га, поред осталог, краси, то је извежбано ухо за сарадњу са оркестром, потпуно дисање и укусно надметање са појединим солистима из оркестра. Диригент Биљана Радовановић је све учинила да оркестар парира на исти начин.

Други младић, Владимир Милошевић (1980), већ је изградио значајну пијанистичку каријеру која је крунисана у Сиднеју наградом публике и наградом за извођење романтичног дела. Талентован, лирски осећајан, виртуоз који не гради наступе на спољним ефектима, иако би их могао извести са великом лакоћом, свирао је Шопена са невероватним уживљавањем у лепоти и генијалности прве теме првог става. Звучало је шопеновски баладно, меланхолично и невероватно изражајно. Била је то лепота сама по себи.

Концерт Чајковског нема премца међу клавирским концертима по својој снази, узбудљивости, по огромним захтевима за пијанисту. Милош Михајловић (1980) у Сиднеју је освојио прву награду и награду за извођење Шопенових етида. Ове вечери је снагу свога извођаштва подредио музици Чајковског исказујући у разарајућим темпима сву невероватну моћ пијанистичке технике и не остајући подређен њој, већ подређујући је страсти, топлини, музикалности, драмом у себи и драмом транспонованом из музике Чајковског, као велики мајстори инструмента данашњице. Велики изазов и за оркестар, да прати у темпу и карактеру све оно што је солиста исказивао, реализован је са успехом, под управом Биљане Радовановић, а откровење вечери зове се – Михајловић.