Kraljevski škotski nacionalni orkestar, jedan od najboljih evropskih orkestara, predvođen francuskim dirigentom Stefanom Denevom i mladom američkom zvezdom, violinistkinjom Hilari Han, nastupio je pred beogradskom publikom i nametnuo mnoga razmišljanja o različitim profilima simfonijskih orkestara danas. Netipičan izbor programa svakako pada u deo dirigentu koji je započeo muziciranje sa „Peleasom i Melisandom” Gabrijela Forea. Galski rafinman je simbolizovao u partituri Forea duet flaute i harfe i maksimalnog utišavanja orkestra u pijanu, a nastavio se istim manirom u izvođenju  Violinskog koncerta br. 1 u De-duru, op. 19 Sergeja Prokofjeva i Osme simfonije u Ge-duru Antonjina Dvoržaka.

Nigde viška buke, nigde snažnih forte kulminacija, nigde „povišeni glas”. Nigde strasti niti vreline.

Umekšavanje je pogodovalo izvanrednoj mladoj Hilari Han, neobičnom i harizmatičnom biću sa violinom, kojoj sve što zamisli polazi za rukom. Odlično komunicirajući sa orkestrom i dirigentom uspeva da nijednog trenutka zvuk solo violine ne biva „progutan” ni nadjačan od orkestra. Solistkinja je neobičnu partituru i svoju deonicu shvatila u raskošnoj virtuoznosti podarujući jedinstvo ideji koju je gradila od početka do kraja dela, ne ustupajući ispraznosti niti efektu po svaku cenu. Izuzetno je dobro osmislila i izrazila različitost karaktera i situacija u partituri Violinskog koncerta

 S. Prokofjeva, a uloga orkestra se upravo videla u njegovoj sekundarnosti i prepuštanju solistkinji da u sva tri stava pokaže sopstveni stil i domet violinizma.

U tom smislu Francuz Stefan Denev potpuno je sledio solistkinju ne popuštajući nijednog momenta niti iskazujući nameru da galsku razvodnjenost zameni slovenskom robustnošću.

Utoliko nam je i Dvoržakova Osma simfonija, svojim predivnim temama, posebno u drugom i trećem stavu, zvučala previše utišano i denfovano, sa samo jednim ostvarenim vrhuncem u čitavom delu, i to u poslednjem, finalnom stavu.

Ovaj orkestar poseduje ogromne mogućnosti i brojne modalitete izraza. Po svemu što je moglo da se zaključi, muzičari su sledili do kraja i bez rezerve koncepciju svog dirigenta. „Spuštanjem” doživljajne skale, međutim, dospelo se do uniformnosti. Tek nas je škotska muzika izvedena na „bis” pokrenula iz letargije i dodala uigranosti, ritmičnosti, perfekciji orkestra životnije sokove, označila radost i ostvarila dobru atmosferu. Publika je pljeskala u ritmu, aplaudirala dugo i srdačno, učestvujući u interpretaciji samog kraja koncerta i pozdravljajući sa velikim simpatijama orkestar čija respektabilna biografija daleko prelazi uobičajene standarde.