Прво право фестивалско вече одвијало се тек четврте вечери овогодишњег Бемуса када је наступио виолончелиста светског реноме, Миша Мајски, иначе стари познаник београдске публике. Ове вечери је на свом реситалу представио ћерку, крхку, грациозну и елегантну Лили Мајски, пијанисткињу која свира сасвим другачије од тога како изгледа. Клавир је звучао прегласно и доминирао је и у делима која то захтевају (Брамс) као и у онима у којима се очекује да буде само пратња.

Оно што се до сада и понекад Миши Мајском могло замерити, а то је претерана лакоћа и превелики виртуозитет, ове вечери су били сведени на веома стилски одмерено, непретерано и веома укусно, усклађено извођење у детаљима. Није се могло приговорити да је то само програм за публику и програм за бис. Напротив, први део је садржао најпре Седам варијација на тему Моцартове „Чаробне фруле“ Л. В. Бетовена, у веома изражајном, романтизованом издању, могућем и прихватљивом.

Велика, снажна и богата Соната бр. 1 у е-молу Ј. Брамса једно је од веома компликованих дела које изводе највећи уметници. Са истим миром, у моментима нестварним и неприпадајућем овоме свету, Миша Мајски је у пуној концентрацији свирао обимни епски широк први став, нежни менует као и фугу на крају дела. Истоврсни пратилац који је често преузимао водећу улогу, јер Брамс је писао дијалог, а не монолог за чело, нежна Лили претварала се у пијанисткињу која не штеди ни себе ни инструмент и која уме да преточи очеву жељу у сопствену намеру. Било је узбудљиво пратити двопев харизме, бујности, свештеничке посвећености инструменту и пожртвованости младости која у сваком такту жели да досегне и да се домогне... очевог духа.

Цео други део програма испуниле су композиције шпанских аутора, које је углавном сам Миша Мајски аранжирао за свој инструмент „преводећи“ текстуру са виолине, клавира, гласа. Тако му је и инструмент звучао, као сви заједно. Тај чудесни спој гласова, начина, плесова у којима се чују и гитара и кастањете ове вечери је запалио београдску публику која је као бис добила два комада Шчедрина и још једног Брамса у Ха-дуру.

Поред Гранадоса, Сарасатеа, Албениса, Де Фаље, свих најистакнутијих аутора шпанске музике с краја 19. почетка 20. века, који пружају могућности за свакакве бравуре на инструменту, Мајски је остао доследан огромној динамичкој скали, од најтиших вредности до великих узлета и градација, не бивајући груб и не гребући по жицама свог племенитог инструмента. Остао је харизматичан и недостижан.