За кратко време и после дугогодишњег затишја – две домаће опере на нашим сценама!

Комична опера „Мандрагола”, по Макијавелију, оперски је првенац композитора Ивана Јевтића који живи и делује између Париза и Београда, а дело је поручила Мадлена Цептер, власница театра Мадленијанум.

Богати опус Ивана Јевтића, изводи се и на иностраним сценама, одликује се високим артизмом, низом капиталних остварења на подручју вокално-инструменталне, оркестарске и концертантне музике. Стихове по Макијавелију начинила је Весна Миладиновић.

Опера има два чина, први је занимљивији у оркестарској деоници, а други је виртуозни, бурлескни и ефектни завршетак у коме је редитељ Унковски остварио неколико изузетних сцена (љубавни дует, сцена са маскама, финале са много беба које се додају свим учесницима), а уз сценски покрет (Дмитрис Сотироу, Грчка) певачи су добили вишеструке задатке које су веома добро остваривали. Сценографија – једноставна, функционална, модерна и у бело-црвеним бојама Мете Хочевар била је надграђена изванредним костимима Ангелине Атлагић која је разиграла своју машту до крајњих могућности.

Од свих протагониста у овоме делу које има седам лица, нема хора, истиче се веома разрађен оркестарски парт у коме се чују наноси медитеранске ренесансе и бразилске музике, етнозвуци са Балкана као и цитати Вивалдија, из сва Четири годишња доба. Транспарентна и колоритна оркестрација тражи велики ангажман оркестра и диригента. Упечатљив је био допринос француског диригента Оливијеа Гранжана у одличном свирању целог оркестарског ансамбла, као и у усаглашавању са вокалним солистима.

Мањак арија и ариоза у првом чину надокнађени су у другом чину опере, али је недостајала боља акцентуација и изговарање текста што је у комичној опери императив. Међутим, публика је дело је пратила без даха и са овацијама на завршетку.

Међу солистима изузетне наступе су остварили пре свих и најприсутнији на сцени Предраг Милановић (Калимако, љубавник), изванредни млади баритон, у великом извођачком успону, слободних кретњи на сцени, добре глуме и још боље вокалне интерпретације.

Ни остале улоге нису мање, посебно Месер Нича коју је реализовао Миодраг Миша Јовановић, насамарени, импотентни муж.

У комичном жанру нарочито су се добро сналазили Дарко Ђорђевић (Сиро) као и Горан Стргар (сусед Лигурио) а најбољу дикцију и аутентичну критику цркве доживели смо у тумачењу лика свештеника (Горан Крнета).

Дуго „мушко” одвијање радње битно мења и расветљава појава двеју жена на сцени, најпре мајке – у тумачењу Тање Обреновић, и лирске и нежне улоге Изабеле, верне жене која постаје Калимакова љубавница и, на крају, остаје трудна, уз помоћ чудесне биљке мандраголе. Лепота и нежност гласа и појаве Снежане Савичић унели су нову атмосферу и женски учинак у комици опере учинили одлучујућим, додајући бурлески лирске компоненте.

Поруџбине су увек неизвесне у погледу крајњег уметничког домета. Велики пројекат опере театра Мадленијанум довео је до замашног резултата. Јевтићевој комичној опери треба светска позорница и промоција.