Велики музички догађај, несвакидашњи сусрет са једним од најбољих европских оркестара данашњице одвијао се у полупразној сали „Сава центра”, па је повремено било непријатно онима који су дошли због оних који нису. Сасвим је овом приликом заказала организација Југоконцерта. А имало је шта да се чује, да се памти и научи заувек.

У класично конципираном програму са увертиром на почетку (Лист, Хамлет), концертом у наставку првог дела (Брамс, Двоструки концерт за виолину и виолончело у а молу оп. 102) и са симфонијом у другом делу (Шуман, Прва симфонија у Бе дуру, оп. 38, „Пролећна”) концерт је у потпуности био окренут најширим слојевима публике. Није нудио изазове у програмском смислу нити правио искораке, држећи се „тврдог” романтизма. И диригенту Џону Акселроду и солистима блиска је и најсавременија музика којој се често посвећују.

Но, слушали смо управо „школски час” доброг симфонијског извођења стандардног репертоара, без икаквих излета у ново и неочекивано, са невероватно прецизном и до краја дотераном сваком партитуром и необичним стилом дириговања Акселрода који се огледа у прецизности али и у веровању у ансамбл да све што мимиком, обрвом и малим гестом најави, биће вишеструко схваћено и узвраћено од стране музичара у оркестру.

Не бисмо били ускраћени и да нисмо чули увертиру Хамлет Ф. Листа на почетку, али су зато двоје изванредних младих солиста у извођењу Брамсовог концерта показали савршенство у племенитости звука, у лепоти вајања фраза у децентности, у стилу и начину који не трпи грубост. Таквом утиску допринели су изванредни Страдиваријусови инструменти на којима су свирали Вивијане Хагнер и Данђуло Ишизака, којима при мало снажнијем притиску пуцају жице, па смо присуствовали мењању виолончела усред првог става без заустављања музичког тока, затим паузи после првог става и наставку концерта исто тако надахнуто и виртуозно као што је био и његов почетак. Тако добро међусобно звучно усаглашени солисти имали су потпуну подршку оркестра који ни у једном моменту није гушио њихово филигранско ткање, што је у Брамсовим концертима скоро невероватно.

Извођење Шуманове „Пролећне” симфоније био је прави музички празник. Сваки став био је уобличен до умекшавања и утишавања звука у пијанисиму како би градације биле логичне и у великим узлетима, али никада претеране и грубе. Оплемењени Шуман, схваћен као израз романтичарске узнесености, лирике и евокације природе, осветлио је симфонизам аутора на посебан начин захваљујући умешности, комбинацији рационалног, медитативног и полетног у интерпретацији диригента Акселрода.

Наступ Дрезденске филхармоније праћен је овацијама публике.