Rumunski solista, svetski poznati violista srednje generacije Emiliano Daskal predstavio nam se u nastupu sa orkestrom Beogradske filharmonije kojom je dirigovao njegov sunarodnik Kristijan Brankuš, kao tumač solističke deonice u savremenom Koncertu za violu i orkestar nemačkog kompozitora Tomasa Šmit-Kovalskog.

Koncert za violu i orkestar fis mol op. 111 posvećen je Emilijanu Daskalu i pisan za njega, a nastao je 2008. godine, ali po svom opštem zvuku, stilu i tehnici pisanja pripada najmanje jednom veku u prošlosti, a po mnogo čemu je srodan poetici romantizma 19. veka. Slušali smo neobično trostavačno delo, elegično u sva svoja tri stava, a ne samo u prvom koji nosi ovaj naziv. U tom istom, dugotrajnom, sličnom, pesimističkom i melanholičnom raspoloženju kriju se i kvaliteti dela, ali i razlozi što se ono dugo otezalo i mnogima delovalo zamorno. Šmit-Kovalski (1949) kod nas je malo poznat kompozitor sasvim uronjen u tradiciju Šumana, Bramsa i Bruknera, bivajući anahron u našem vremenu, ali, s druge strane, njegov jednostavni tonalni jezik, jasna melodijska zasvođenost, bogata orkestracija slušljivi su elementi partiture. Između novina avangarde i elektronske muzike, on se nesumnjivo odlučio da bude slušan na način starih majstora romantičara.

Zahtevna solistička deonica ne poseduje novotarije na planu tehničkih izuma, ali traži od soliste veliku izražajnu moć i sposobnost da prenese i izrazi niz mračnih, teških, molskih, dugotrajnih ploha sličnih raspoloženja. Svojim jedinstvenim tonom, gamom plemenitih boja koje su violu stavile u registar violine i violončela u isti mah, šireći njene izražajne dijapazone, majstor instrumenta Emiliano Daskal pristupio je ovome delu intimno, znalački i bogato u izrazu. Ostali smo zapitani o putevima i tokovima moderne umetnosti danas.

Veoma profesionalan odnos Beogradske filharmonije najpre se ogledao u razigranim, ciganskim ritmovima i briju Rumunske rapsodije Žorža Eneskua koju je orkestar izveo sa velikim afinitetom za muziku poznatog rumunskog autora, muziku koja pleni ritmom i melodijskom gamom nama veoma bliskog folklora. Koncert Šmit-Kovalskog dirigentu Kristijanu Brankušu nije predstavljao problem, a posebno su se i orkestar i dirigent iskazali u tumačenju Šubertove Nedovršene simfonije u ha molu koja je imala veliku dinamičku skalu, u kojoj su posebno prijale lirske, maksimalno utišane teme.

Na drugom koncertu Beogradske filharmonije premijerno je izvedena kompozicija Vuka Kulenovića (1946), autora koji je posle značajne karijere ostvarene u zemlji od 1992. nastavio život i karijeru u SAD (Boston, Berkli koledž) i od tada retko čujemo neko od brojnih novih dela jednog od naših najtalentovanijih kompozitora. Već njegova Peta simfonija (nismo imali prilike da čujemo prethodne) uverava u nastavak započetog puta u zemlji, kada smo ga pamtili po raskošnoj orkestarskoj paleti, ovoga puta dopunjenoj klavirom, u delu sa ravnopravnim udelom dramatike, lirike, različitih karaktera i kontrasta koji kulminiraju u nekoliko velikih i moćnih orkestarskih gradacija. Delo je pisano u duhu postmoderne, pozajmljujući „sudbinski motiv” Pete simfonije Betovena, kao i glavni motiv prvog stava Šeste simfonije Čajkovskog, i oko tih atmosfera stvara novo zvučno okruženje u ekspanziji tutija i ozarenju mirnih ploha. Ideju autora tumačimo kao težnju da izrazi posebnosti sadašnjeg trenutka koji istovremeno nostalgično priziva prošlost.

Sa velikom lakoćom izveo je pijanista Bernd Glemzer solističku deonicu Betovenovog Koncerta br. 4 u ge duru op. 58 u kome ne znamo šta sve pijanisti današnjice mogu novo da kažu i da izraze. Očekivali smo usred virtuoziteta i više energije. Oko simfonijske poeme „Život junaka” R. Štrausa koncentrisane su bile sve ambicije dirigenta i orkestra. Posebno se u preteškoj solističkoj deonici istakao koncertmajstor, violinista Miroslav Pavlović. Dirigujući delo napamet, Doron Salomon se posvetio do krajnjih granica, a delo zahteva odlične limene duvače, udaraljke, kao i zvučan i homogen gudački korpus. Sve je ove večeri bilo moguće u partituri Štrausa.