Румунски солиста, светски познати виолиста средње генерације Емилиано Даскал представио нам се у наступу са оркестром Београдске филхармоније којом је дириговао његов сународник Кристијан Бранкуш, као тумач солистичке деонице у савременом Концерту за виолу и оркестар немачког композитора Томаса Шмит-Ковалског.

Концерт за виолу и оркестар фис мол оп. 111 посвећен је Емилијану Даскалу и писан за њега, а настао је 2008. године, али по свом општем звуку, стилу и техници писања припада најмање једном веку у прошлости, а по много чему је сродан поетици романтизма 19. века. Слушали смо необично троставачно дело, елегично у сва своја три става, а не само у првом који носи овај назив. У том истом, дуготрајном, сличном, песимистичком и меланхоличном расположењу крију се и квалитети дела, али и разлози што се оно дуго отезало и многима деловало заморно. Шмит-Ковалски (1949) код нас је мало познат композитор сасвим уроњен у традицију Шумана, Брамса и Брукнера, бивајући анахрон у нашем времену, али, с друге стране, његов једноставни тонални језик, јасна мелодијска засвођеност, богата оркестрација слушљиви су елементи партитуре. Између новина авангарде и електронске музике, он се несумњиво одлучио да буде слушан на начин старих мајстора романтичара.

Захтевна солистичка деоница не поседује новотарије на плану техничких изума, али тражи од солисте велику изражајну моћ и способност да пренесе и изрази низ мрачних, тешких, молских, дуготрајних плоха сличних расположења. Својим јединственим тоном, гамом племенитих боја које су виолу ставиле у регистар виолине и виолончела у исти мах, ширећи њене изражајне дијапазоне, мајстор инструмента Емилиано Даскал приступио је овоме делу интимно, зналачки и богато у изразу. Остали смо запитани о путевима и токовима модерне уметности данас.

Веома професионалан однос Београдске филхармоније најпре се огледао у разиграним, циганским ритмовима и брију Румунске рапсодије Жоржа Енескуа коју је оркестар извео са великим афинитетом за музику познатог румунског аутора, музику која плени ритмом и мелодијском гамом нама веома блиског фолклора. Концерт Шмит-Ковалског диригенту Кристијану Бранкушу није представљао проблем, а посебно су се и оркестар и диригент исказали у тумачењу Шубертове Недовршене симфоније у ха молу која је имала велику динамичку скалу, у којој су посебно пријале лирске, максимално утишане теме.

На другом концерту Београдске филхармоније премијерно је изведена композиција Вука Куленовића (1946), аутора који је после значајне каријере остварене у земљи од 1992. наставио живот и каријеру у САД (Бостон, Беркли колеџ) и од тада ретко чујемо неко од бројних нових дела једног од наших најталентованијих композитора. Већ његова Пета симфонија (нисмо имали прилике да чујемо претходне) уверава у наставак започетог пута у земљи, када смо га памтили по раскошној оркестарској палети, овога пута допуњеној клавиром, у делу са равноправним уделом драматике, лирике, различитих карактера и контраста који кулминирају у неколико великих и моћних оркестарских градација. Дело је писано у духу постмодерне, позајмљујући „судбински мотив” Пете симфоније Бетовена, као и главни мотив првог става Шесте симфоније Чајковског, и око тих атмосфера ствара ново звучно окружење у експанзији тутија и озарењу мирних плоха. Идеју аутора тумачимо као тежњу да изрази посебности садашњег тренутка који истовремено носталгично призива прошлост.

Са великом лакоћом извео је пијаниста Бернд Глемзер солистичку деоницу Бетовеновог Концерта бр. 4 у ге дуру оп. 58 у коме не знамо шта све пијанисти данашњице могу ново да кажу и да изразе. Очекивали смо усред виртуозитета и више енергије. Око симфонијске поеме „Живот јунака” Р. Штрауса концентрисане су биле све амбиције диригента и оркестра. Посебно се у претешкој солистичкој деоници истакао концертмајстор, виолиниста Мирослав Павловић. Диригујући дело напамет, Дорон Саломон се посветио до крајњих граница, а дело захтева одличне лимене дуваче, удараљке, као и звучан и хомоген гудачки корпус. Све је ове вечери било могуће у партитури Штрауса.