Већ при уласку у салу „Сава центра” дочекало нас је прво изненађење: уз програмску књижицу добили смо и наочаре за праћење видео пројекције у новој, 3Д техници (тродимензионалној). Тако да је наступ великог симфонијског оркестра „Нова Русија” био лишен „чисте” музике али и чисте ликовности, па се у некој врсти мултимедијалности, комбинујући али и жртвујући и звук и слику, одржавало ово, у сваком случају, необично вече. Модерна технологија коришћена је на овај начин први пут у Европи.

Они, који су као ми, дошли управо да слушају велике руске ауторе Шостаковича, Прокофјева и Чајковског, у извођењу реномираног оркестра и још познатијег диригента Јурија Башмета, били су донекле у томе онемогућени. Они који воле руско сликарство с краја 19. и из прве половине 20. века свакако желе да у тишини и једнодимензионално, како су и настала, уживају у платнима Кандинског, Маљевича, Шагала, Ларионова, Гончарове и др. Нова технолошка времена чине доступним оно што до сада није било могуће да се види и доживи.

Музика Шостаковича је захтевала концентрацију на звук, па колико год подсећање на Маљевича и Кандинског било увек добродошло, ова музика никако није погодна као амбијентална нити као допуна нечему другоме. У том смислу, музика Прокофјева у другом делу програма (свита из балета „Ромео и Јулија”) управо је писана за покрет, сцену, костиме па је музичким чистунцима много мање сметало ликовно уобличење, као и у увертири-фантазији Чајковског („Ромео и Јулија”).

Међутим, Шостакович је трпео као и Алена Баева (1985), виолинисткиња најновије генерације младих виртуоза који на виолини могу све, али не и у партитури Шостаковича. Фасцинантно, бриљантно, течно – али не и узбудљиво.

Оркестар „Нова Русија” пре свега је ревијалног типа, што се видело у додатом „бису”, па није имао светле тренутке у пратњи Првог концерта у а молу Дмитрија Шостаковича. Посебно је забрињавало „замазивање” и фалширање лимених дувача у другом ставу, скерцу. Међутим, у много истакнутијим дувачким деоницама партитуре Прокофјева, све је звучало далеко боље и скоро бриљантно.

Размажени великим недавним гостовањима светских симфонијских оркестара, признајемо да смо очекивали много убедљивији утисак у музици Шостаковича (поред Виолинског концерта изведена је и Свечана увертира) која није лака, површна забава, већ озбиљна, дубока и нимало једноставна за извођење. Може бити да су другима у испуњеној сали „Сава центра” утеху донела изванредна платна Кандинског, Шагала и многих других руских сликара која као да су извирала из саме сале и кретала се ка великом платну. Чак се и палица диригента губила међу птицама и дрвећем!

Емитовање на платну ни на који начин није директно кореспондирало са карактером, темпом и општим тонусом музике, што је веома добро, јер није било тежње за буквалним тумачењем нити за дословном дескрипцијом.

Све те сензације заједно сигурно је да су пре свега имале за циљ да прикажу велику руску земљу, поводом њеног празника и то њене највеће националне вредности сликарства и музике. И то је постигнуто. С тим што великој уметности и највећим уметницима не треба никакав додатак нити допуна у другој уметности. Она је велика сама собом.