Наступи два наша симфонијска оркестра са иновативним програмима померила су овогодишња догађања на Бемусу ка новим, премијерним извођењима, укључила низ домаћих солиста оправдавајући тиме много програмских захтева. Најпре онај иновативни. На концерту Камерате сербике изведене су две премијере, два концерта наших аутора, први Вука Куленовића (1946) који је некада на Коларцу дигао публику на ноге својим клавирским концертом „Буги“ и чија су дела протеклих деценија тек понекад из САД допирала до нас. Он се вратио новим Концертом, овога пута за виолину и гудаче (2011) сведочећи о доследности музичког језика који се „мења остајући исти“, али не тако бурно, страсно и убедљиво како је то било у претходном делу. Мајсторски је солитичку деоницу извео још један „наш странац“, виолиниста   Срђан Грујић (Фрајбург) кога не слушамо често у Београду.

Чудни су путеви уметничких дела! Коначно смо имали прилику да слушамо трећи клавирски концерт Александра Обрадовића (1927-2001) назван „Pro libertate“, аутора огромне каријере, који своје дело није успео да чује за живота. Пре десет година оно је, нечијом политичком вољом, тј. зловољом, скинуто са програма, аутор је постао неподобан, а Концерт остао у фиоци. Исти извођачи данас су премијерно извели дело, почев од изванредно сугестивне пијанисткиње Маје Рајковић, до оркестра РТС и убедили су нас у високе вредности партитуре, посебно лирског другог става.

„Наш странац“ Александар Марковић, диригент који каријеру прави у Аустрији и по целој Европи веома се заузео за сва дела са репертоара (Балакирјев: Исламеј; Бородин: Друга симфонија у ха молу) доказујући се као један од најперспективнијих младих диригената. 

Поводом двестоте годишњице рођења Франца Листа (22.октобар 1811-22. октобар 2011.) на сам дан рођења великог композитора приказане су две његове најважније делатности, пијанистичка, представљена виртуозним и бравурозним Плесом мртвих (Парафраза на секвенцу Dies irae), концертантном музиком за клавир и оркестар и његовом највећом композиторском амбицијом, огромном симфонијом „Фауст“ која је писана за оркестар, мушки хор и тенора.

У врхунској пијанистичкој форми „наш Енглез“ Дејан Лазић је сву најтежу и најатрактивнију Листову пијанистичку технику суверено „просуо“ пред одушевљене слушаоце који су тражили и добили још два „биса“, „Гондолијеру“ и „Тарантелу“(Лист, „Године ходочашћа“, „Венеција и Напуљ“).

Не сећамо се да смо икада уживо слушали у Београду Листову „Фауст“ симфонију у интегралном извођењу. Њена три става (Фауст, Грета, Мефисто) трају преко 70 минута и први проблем је да уопште одрже пажњу музичара у оркестру као и публике. У том смислу најпре је СОРТБ са диригентом Суђићем веома студиозно урадио партитуру, а онда се потрудио да нема „празног хода“ нити посустајања у току извођења. Не знамо колико је састав оркестра био попуњен, ојачан, али деловао је веома стабилно, уобличено, много боље него на претходним концертима. Бројни солистички наступи, обое, виолине, виоле... откривали су поетичност и изражајност. Придруживање мушког хора, као и солисте, тенора Петера Болца, у малој, незахвалној и одлично урађеној деоници, а све то у последњих пет минута симфоније, омогућили су моћни, вокално- инструментални, скоро оперски финале великог дела.

Кад год се појаве симфонијски оркестри на Бемусу, наши или страни, увек се запитамо зашто нема Београдске филхармоније на највећем београдском музичком фестивалу. Чија је то зловоља?