Текст „Чекаоница“ који су потписали Борис Лијешевић и Бранко Димитријевић први је (регистровани) случај вербатим драме као базе за вербатим позориште код нас. Реч је о особеном облику документарног драмског текста који је настао адаптацијом низа разговора аутора са реалним људима, који су открили своја стварна, аутентична искуства. „Чекаоница“ тако представља један истинити мозаик данашњег живљења (или преживљавања) у Србији, слику трауматичног прилагођавања на нова правила друштвених игри. Суочавање са бруталном безличношћу (пост)капиталистичких принципа иницира један нови, пост или турбо, драмски апсурд, удесетостручено мрачнији и  безизлазнији од оног Бекетовог.

Сцена представе „Чекаоница“ је сасвим празна, пуста, јалова; чак и столице на којима глумци седе или леже су столице позоришта, на које је смештена и публика. Тиме се симболички поистовећује позиција ликова и гледаоца: они, као и ми, непрестано нешто ишчекују, вребају прилике,  надају се. То је једна постегзистенцијалистичка ситуација ужаса чекања, без визије или плана, изоштренија и колосалнија, одгурана у још скученији ћорсокак.  У једном углу сцене се налази боца са водом, из које ликови понекада пију, што је ретки траг живота (можда је та вода и нека врста реплике на оно дрво из „Чекајући Годоа“). У појединим сценама, сасвим ретко, кратко и стидљиво се зачује тиха, али разиграна музика која цепа, бар на тренутке, јако болну и узнемирујућу тишину (композитор Александар Костић). Музика има функцију контраста према преовлађујућем безнађу, представља неки прасак наде која се провлачи кроз пукотине опште немоћи. 

Концепт представе је неуобичан, у погледу тога да нема класичних, аристотеловски дефинисаних ликова (као ни радње), већ само њихових фрагмената, делића, одблесака који су нека врста метафоричких резова, масно и јарко уцртаних трагова на друштвеној мапи данашње Србије. Глумци Бранка Шелић, Небојша Илић, Бојан Жировић и Јелена Тркуља у таквој апартној поставци су се сасвим спретно снашли и играли веома уверљиво, емотивно, искрено, а при томе међусобно врло уједначено, хомогено, као да су једно тело. Комадићи њихових ликова се претапају један у други, глатко, дискретно и природно, монолози се утапају у дијалоге, дијалози у монологе, стварајући живу бујицу различитих судбина које се сливају са свих страна.

Представа „Чекаоница“ редитеља Бориса Лијешевића драгоцена је због увођења форме вербатим позоришта у српску продукцију, као и због своје огољене истинитости, функционалне извођачке аскезе, концепта који је сведен на снагу текста и предану, трагалачку игру глумаца. Такође, како представа рељефно исцртава распад илузија и губљење тла под ногама савременог човека, његово тетурање и пад под неподношљивим теретом нове, бирократске, обезличене стварности, она је и вредан уметнички докуменат о прилагођавању на ново време. Ипак, стресови наших живота, ломови живаца, губитак приватности, супституција блискости виртуалном комуникацијом (фацебоок социјализација као нова парадигма), насликани су са ослобађајућим хумором. Јесте то хумор очајника, чемеран и горак, сламка за дављеника, мочуга за вађење из живог блата, али је, ипак, нека искра наде, знак опстанка духа у хаосу батргања, изазваним покушајима да се надмудри свирепост система.