Настала по мотивима филма „Школа рока” Ричарда Линклејтера, представа „Школа рокенрола” у режији Бобана Скерлића постављена је у српски контекст актуелних друштвених турбуленција, тензичне транзиције, ментално девастирајућег утицаја телевизијског програма, разгоропађеног примитивизма доминантних културних модела (текст Милена Деполо). Протагониста је Џони (Борис Миливојевић), неприлагођени рок музичар, индивидуалац који скоро да нема шансе да пронађе посао у друштву у коме владају медиокритетство, непотизам, негативна селекција. Његов живот добија неки смер и смисао када се он запосли у школи, на основу лажног идентитета, и почиње да обучава тинејџере о стварним вредностима живота – борби за слободу, упорности да се остваре снови и да се не подлегне захтевима друштвених конвенција које исисавају све сокове живота, остављајући човека исцеђеног и испљунутог на ничијој земљи.

Скерлићева „Школа рокенрола” је представа неизбрушеног, сировог, па и наивног израза. Са формално-занатске стране она није савршена, али њена друштвенополитичка значења имају велике потенцијале, у тој мери да естетски недостаци на известан начин постају и врлине јер су у функцији изражавања главне теме – побуне против система. Извођачи у улогама тинејџера који оснивају побуњенички школски бенд нису професионални глумци, већ су млади полазници београдских школа глуме, музике, певања. Тај њихов аматеризам избацује чисту, еруптивну енергију која има политичку релевантност, односно у потпуној је функцији идеја представе – подршке чистој слободи и протесту против канцерогеног друштвеног конформизма. Глумци који играју представнике система, Борка Томовић (Директорка школе), Катарина Марковић (Водитељка), Драга Ћирић (Мама), Владан Дујовић (Света) и други, са друге стране,изразито стилизовано наступају, извештачено наглашавајући њихову одвратну ригидност, дволичност, патолошку амбициозност. Костими Татјане Радишић привукли су пажњу својом неуобичајеном маштовитошћу и битно допринели уверљивом представљању ликова.

Ако је данас уопште могуће говорити о политичком театру,  јер је идеја ангажованости и политичности у традиционалном Брехтовом смислу превазиђена зато што живимо у времену пост-постизама и увелико сахрањених идеологија,ова представа је политичка. Таква је, прво, због свог тематског плана: бунта против окошталих институција, подстицања акције и промена, као и  промовисања политичких импликација рок културе. У представи се смењује извођење песама ЕКВ-а, Азре, Боја, Југрупе, Несаломивих и других музичара који пристојно представљају естетске, али и друштвене вредности рок музике. У основи српске мејнстрим културе увек је био примитивизам и дух паланке, при чему су они у последњим деценијама језиво метастазирали. У том погледу је ова представа посебно важна јер се залаже за различите обрасце културе који у српској традицији очигледно постоје, али у подруму, данас скоро потпуно угушени агресивном поплавом неофолка (намерно не користимо често израбљивани термин „турбо-фолк” јер је он изгубио критичко значење, постао клише). Осим тематике, представа је политичка и због стила игре који је у битној мери заснован на неспутаном духу аматеризма. Од изузетне важности је и однос према публици: извођачи често директно комуницирају са гледаоцима, подстичу их да пређу рампу, да ступе на сцену, да постану активни учесници представе, носиоци друштвених промена. Значај представе је и тај што је настала на сцени позоришта за младе, тако да она има и посебан смисао едукације, културолошког усмеравања.

„Школа рокенрола” промовише идеју акције која је овом клинички мртвом друштву данас алармантно потребна. Она нас све позива да одлучно одбијемо да нас прогута систем, да се пробудимо из стања дугогодишње инерције и да променимо реалност.