За плесно остварење „Божанствена комедија”, у копродукцији Града театра Будва и Битеф театра, чији концепт и кореографију потписује Едвард Клуг, уметник из Марибора, румунског порекла, и завидне међународне репутације, могло би се казати да представља кореографску бравуру пар екселанс, која му је и донела престижну награду „Димитрије Парлић”.

За полазиште своје кореографске визије, коју је, потом, снагом и раскошним замахом своје стваралачке имагинације заоденуо у високо стилизован сценски израз, овај уметник је одабрао ремек-дело светске књижевности Дантеа Алигијерија. Определивши се за потпуни отклон од сваког вида илустративног кореографског приступа приказу три загробна царства, Клуг је, стваралачки одговорно, створио могућност да се његово виђење „свете поеме” растерети робовања хронолошком праћењу сложеног наративног тока.

На тај начин, антиципирајући кореографску поставку у целини, аутор се селективно фокусирао на оне делове књижевног дела за које је осетио да се налазе у најтешњем сагласју са његовим сценским доживљајем дела великог Фирентинца. Тај беспрекорно вођен поступак, испуњен у потпуности аутохтоном кореографском лексиком која пулсира сопственим ритмом најразличитијих промера, потврдио је Клугов препознатљив, суверен и самосвојан кореографски стил.

И заиста, у сусрету са кореографским рукописом, чије нам ауторство није унапред познато, постало је могуће казати: „Ово је Клуг”, и тиме имплицитно одати, можда и највеће признање опусу једног кореографа. Чак и када уочавамо присуство извесних елемената из његових ранијих радова, који су у „Комедију” укључени на битно другачији начин, Клуг цитира никог другог до – себе.

И мање подробном анализом, постаје јасно да у овом остварењу не постоји ни један покрет или сценска радња коју су изнедрили случај и произвољност. Будући да је дело драматуршки и концепцијски стамено постављено и ванредно чврсто кореографски структурисано, оно одједном као да постаје, непланирано и без икаквих претензија на то, „час кореографске анатомије”, који надахњује драгоценим призором врхунске и суптилне изградње безбројних, минуциозно осмишљених детаља, развијаних у правцу грађења већих и мањих плесних реченица.

Истанчани одабир средстава, који ће бити кадари да подрже све развојне фазе циклично замишљених кореографских секвенци, укључио је у себе читаву лепезу маштовитих, луцидних и идејно елаборираних кореографских и сценских лајтмотива, битно доприносећи емотивној усковитланости, узбудљивој баш због тога што је потмула и сва у наговештају.

До краја, и у потпуности концепцијски доследна, представа ће, у виду антиклимакса, своју ескалацију доживети управо кроз потпуни смирај духовите поенте, који је визуелно крајње децентан, а толико упечатљиво реализован. И како то бива, јасно и консеквентно изложена идеја заузврат је добила од својих играча концентрисано, енергично и прецизно спровођење свега замишљеног, посредством ослобођеног, а дубоко освешћеног покрета.

С обзиром на велико стечено искуство и на, према светским стандардима, потпуно овладавање разноврсним плесним техникама, не чуди што је Клуг баш Ашхен Атаљанц доделио улогу која је све то најпримереније истакла. Чини се да је ово остварење, у квалитативном смислу, означило огроман помак и једну врсту прекретнице у раду Битеф денс компаније, када је онај, до сада и те како назирани играчки потенцијал, добио и своје уметнички најзрелије испољење.

Уживали смо у досезању значајних техничко-интерпретативних домета Ане Игњатовић-Загорац, Невене Јовановић, Милице Јевић и у овладавању све сложенијим техничким задацима Николе Томашевића, Страхиње Лацковића, Уроша Петронијевића и Милоша Исаиловића, сценски нарочито интересантне и обећавајуће појаве.