Scena iz predstave „Aerodromski klinci”

Likovi i izvođači predstave „Aerodromski klinci” Lole Arias i Štefana Kegijasu deca-nomadi koji su neprestano na putovanjima, aerodromima, čekaonicama. To su deca prezaposlenih i bogatih roditelja, prinuđena na prebrzo sazrevanje i pronalaženje privremenih supstitucija za nepostojeće domove. U predstavi ih je devetoro: dvanaestogodišnji Patrik, četrnaestogodišnji Klajd, desetogodišnja Ruskinja Kristina, jedanaestogodišnja Sara iz Angole, devetogodišnji Usama iz Maroka, devetogodišnja Alin iz Brazila, osmogodišnja Francuskinja Žilian, osmogodišnja Indijka Garima i sedmogodišnja Francuskinja Žilijet. Na početku se svako od njih predstavlja, upoznavajući nas sa svojim specifičnim životima, snovima, planovima, kao i razmišljanjima o društveno-političkim pitanjima koja predstavi daju i političke tonove. Svako od njih, na sceni, ima svoju kutiju, simbolički prostor koji označava ličnisvet, individualno osmišljen i obojen, izolovan i zaštićen od udaraca realnosti. U unutrašnjosti tih kutija nalaze se video kamere koje, prema potrebi scena, direktno prenose sliku radnje koja se unutra dešava, a izvođači iz njih izlaze kada se obraćaju publici ili se sastaju sa drugim izvođačima.

Predstava je oblik sasvim osobene, inovativne, multimedijalne, granične, postdramske scenske prakse, zbog čega je inspirativna za različita teorijska razmatranja. U tom pogledu, prvo se nameće problem odnosa pozorišta i života, odnosno glume i ne–glume,  jedan od omiljenih problema na polju studija savremenih izvođačkih umetnosti (kod teoretičara Majkla Kirbija, Ričarda Šeknera, Filipa Auslandera i drugih). Izvođači ovde ne predstavljaju nekog drugog, ne uzimaju druge identitete, već nastupaju sami, stvarajući pri tome neku vrstu dokumentarnog teatra. Granica između života i pozorišta je zamagljena, fikcija je iskorenjena, odnosno, tu dolazi do provale realnog, što je, prema Hans-Tis Lemanu, jedan od središnjih elemenata postdramske paradigme. Za razliku od dramskog pozorišta koje uspostavlja zatvoreni, fiktivni kosmos, putem oponašanja, postdramsko autorefleksivno tematizuje realno, kroz pripovedanje.

Takođe, u predstavi se kombinuje „živo” prisustvo izvođača sa direktnim video prenosom onoga što oni rade na sceni. Ovaj postupak se može shvatiti kao replika na opštu preplavljenost digitalnim internet komunikacijama, koje, sve više, zamenjuju lične, neposredne odnose. U strukturalnom pogledu, ovo duboko uključivanje tehnologije implicitno postavlja pitanja o odnosu žive i medijatizovane prisutnosti, takođe omiljena u studijama izvođenja (Auslander, Patris Pavis, Leman).

Sa druge strane, da ostavimo teoriju malo na miru, predstava je inspirativna i u pogledu sadržaja, jer detaljno iscrtava sudbine, priče i osećanja klinaca koji žive u nekim međuprostorima, snalažljivo gradeći u njima sopstveni smisao. „Aerodromski klinci” još zadivljuju nesputanošću, šarmantnošću i duhovitošću, kao i energijom igre, naročito u segmentima koji poprimaju formu rok koncerta. Izvođači, u nekoliko navrata, „uživo” sviraju i pevaju pesme u kojima su koncentrisana njihova osećanja usamljenosti i čežnje, kao i fantazije o budućnosti koje uključuju ideje o mogućnosti promena, što predstavi daje i izvesna politička značenja. Takođe, postepeno se ukazuje i na to da je njihov dečji svet polje neprestane igre, pretvaranja i izmišljanja priča, zapravo, čisto pozorište.