Ликови и извођачи представе „Аеродромски клинци” Лоле Ариас и Штефана Кегијасу деца-номади који су непрестано на путовањима, аеродромима, чекаоницама. То су деца презапослених и богатих родитеља, принуђена на пребрзо сазревање и проналажење привремених супституција за непостојеће домове. У представи их је деветоро: дванаестогодишњи Патрик, четрнаестогодишњи Клајд, десетогодишња Рускиња Кристина, једанаестогодишња Сара из Анголе, деветогодишњи Усама из Марока, деветогодишња Алин из Бразила, осмогодишња Францускиња Жилиан, осмогодишња Индијка Гарима и седмогодишња Францускиња Жилијет. На почетку се свако од њих представља, упознавајући нас са својим специфичним животима, сновима, плановима, као и размишљањима о друштвено-политичким питањима која представи дају и политичке тонове. Свако од њих, на сцени, има своју кутију, симболички простор који означава личнисвет, индивидуално осмишљен и обојен, изолован и заштићен од удараца реалности. У унутрашњости тих кутија налазе се видео камере које, према потреби сцена, директно преносе слику радње која се унутра дешава, а извођачи из њих излазе када се обраћају публици или се састају са другим извођачима.

Представа је облик сасвим особене, иновативне, мултимедијалне, граничне, постдрамске сценске праксе, због чега је инспиративна за различита теоријска разматрања. У том погледу, прво се намеће проблем односа позоришта и живота, односно глуме и не–глуме,  један од омиљених проблема на пољу студија савремених извођачких уметности (код теоретичара Мајкла Кирбија, Ричарда Шекнера, Филипа Аусландера и других). Извођачи овде не представљају неког другог, не узимају друге идентитете, већ наступају сами, стварајући при томе неку врсту документарног театра. Граница између живота и позоришта је замагљена, фикција је искорењена, односно, ту долази до провале реалног, што је, према Ханс-Тис Леману, један од средишњих елемената постдрамске парадигме. За разлику од драмског позоришта које успоставља затворени, фиктивни космос, путем опонашања, постдрамско ауторефлексивно тематизује реално, кроз приповедање.

Такође, у представи се комбинује „живо” присуство извођача са директним видео преносом онога што они раде на сцени. Овај поступак се може схватити као реплика на општу преплављеност дигиталним интернет комуникацијама, које, све више, замењују личне, непосредне односе. У структуралном погледу, ово дубоко укључивање технологије имплицитно поставља питања о односу живе и медијатизоване присутности, такође омиљена у студијама извођења (Аусландер, Патрис Павис, Леман).

Са друге стране, да оставимо теорију мало на миру, представа је инспиративна и у погледу садржаја, јер детаљно исцртава судбине, приче и осећања клинаца који живе у неким међупросторима, сналажљиво градећи у њима сопствени смисао. „Аеродромски клинци” још задивљују неспутаношћу, шармантношћу и духовитошћу, као и енергијом игре, нарочито у сегментима који попримају форму рок концерта. Извођачи, у неколико наврата, „уживо” свирају и певају песме у којима су концентрисана њихова осећања усамљености и чежње, као и фантазије о будућности које укључују идеје о могућности промена, што представи даје и извесна политичка значења. Такође, постепено се указује и на то да је њихов дечји свет поље непрестане игре, претварања и измишљања прича, заправо, чисто позориште.