Савремена драма Ане Ласић „За сада нигде”, у фрагментарној форми, временски дисконтинуирано, слика сложене односе у једном љубавном троуглу, што је повод и за пласирање проницљивих запажања о припадности, пријатељству, љубави, љубомори, односу књижевности и издаваштва итд. Представа редитељке Дине Радоман је карактеристична по упадљивом минимализму који,директно,продире у срж драме актера, избацујући на површину гомиле њихових дилема и страхова.

На огољеној сцени, глумци Анђелика Симић, Дамјан Кецојевић и Милена Ђорђевић прецизно играју Алону, Сплита и Сару, психолошки уверљиво и емотивно продорно, али, на тренутке, и са битном дистанцом према ликовима. Емоције и тензије у њиховим наступима наглашавају се путем дискретне музике (композитор Ивица Стјепановић), као и суптилних промена у осветљењу (дизајн светла Соња Жугић). За разлику од праизведбе овог текста, коју смо видели пре некугодинуу режији Александра Поповског (Словенско народно гледалишче из Љубљане), ова представа је занимљива и стабилна, захваљујући једноставности режије, сасвим ослоњене на вредности глуме и текста.

Драма „Докле?!” Милице Пилетић је мозаички преглед живота у Србији у последњој деценији, састављен од пет прича исписаних у обрнутој хронологији дешавања, од 2009. до 1996. године, што, у појединим моментима развоја радње, приликом откривања везе између ликова, обезбеђује необичан ефекат. У тексту има солидно написаних сцена, духовитих детаља, маштовито датих драмских ситуација (на пример, у сцени која приказује последице НАТО бомбардовања, кроз понашање кућних љубимаца). Ипак, његове главне карактеристике су површност и илустративност у приказивању наше стварности. Ауторка доста стереотипно третира новију историју Србије;односно, овај текст представља само неку врсту сликовнице, површног одблеска друштвено-политичке ситуације у протеклој деценији, низање опште познатих и много пута сажваканих тумачења битних догађаја (убиство Ђинђића, пети октобар, бомбардовање, студентски протест).

Представа у режији Алисе Стојановић прво је извођење ове драме, остварено у оквирима, недовољно доследно спроведеног, стилизованог реализма. Публика је распоређена са две стране:глумци наступају између њих, на узаном, дугачком простору који подсећа на неку модну писту. Овај распоред јесте атрактиван јер је неконвенционалан, али нема битније значењско оправдање. Сценографија је стилизована, простор игре је окружен сликама улица, шахтова, саобраћајних знакова итд, што, такође, није много смислено одабрано јер се већи део радње одвија у ентеријеру (сценограф Дарко Недељковић). Музика коју је компоновао Која (Дисциплина кичме), са друге стране, успешно гради утисак напетости, наглашава детаље, а понекада има и функцију циничног коментара, па и некакве опомене.

Глумци су најквалитетнији аспекат ове млаке представе. Софија Јуричан игра усамљену и емотивно неостварену Бранкицу, а Бранислав Трифуновић, врло убедљиво, игра  Психа, несрећног и несигурног због трајне импотенције коју је зарадио у рату. Бојан Димитријевић, са највећим одмаком и извештаченошћу израза, ствара лик Милоша, Бранкичиног брата, аутсајдера и лузера, чиме успоставља жестоко ироничан однос према бројним питањима,које тако демитологизује. Бојан Жировић игра Владу, преплављеног гневом који усмерава према његовој супрузи Катарини (Радмила Томовић). У представи још играју Милош Тимотијевић који енергично ствара лик Ненада, Андрија Даничић (Бојан) и Дара Џокић која игра Бојанову маму Дару, непопустљивог борца против назадне политике у деведесетим годинама итд.

Представа „Докле?!”није негледљива ни досадна, али ни не пршти од детаља које бисмо по нечему запамтили.