Scena iz opere „Hasanaginica” (Foto Ž. Jovanović)

Osam godina je trajalo dok se opera Rastislava Kambaskovića „Hasanaginica”, po tekstu Ljubomira Simovića, nije našla na repertoaru naše operske scene, a više od četvrt veka je prošlo kako je postavljena poslednja domaća opera na sceni nacionalnog teatra. Kompozitor je sam načinio libreto adaptirajući dramski tekst.

Životno delo svoga autora, opera „Hasanaginica” R. Kambaskovića, koncipirana je u tri čina i pet slika, bez uvertire, u klasičnom rasporedu scena i delova velike opere. Horski prvi čin u kome ima komike, smenjuje tragični i solistički drugi, a najuspeliji je baletski i horski finale. Velike arije Hasanaginice (u 2. i 3. činu) kao i Bega Pintorovića napisane su u klasičnoj tradiciji velike opere.

Delo je poznoromantičarske stilske orijentacije sa nanosima ekspresionizma i to pre svega u harmoniji koja obiluje disonantnim akordskim sklopovima, dok je koloritna orkestracija u dosluhu sa Stravinskim, a intimna drama balkanske žene i majke, dostojna je „Salome” Riharda Štrausa, naročito u sceni ludila. U veoma dobrom rasporedu svih elemenata i scena, horskih, solističkih, ansambala (kvartet, tercet, duet) sa monolozima glavnih junaka čine uspešnost dramaturške koncepcije dela.

Koliko god vokalne linije ne bile bez disonanci, koliko god opori jezik ne bio blizak interpretatorima, a ni publici, delo ima celovitost, jedinstvo ideje i glavne misli-vodilje razotkrivajući u svome jeziku balkanske folklorne intonacije i onda kada su u pitanju citati (Istočna Bosna, glamočko kolo) kombinovani sa zapadnoevropskim uticajima. Udružujući elemente drame, lirike, humora, uz ogroman trud svih izvođača, delo je na visokom umetničkom nivou prezentovano publici.

Režiju predstave kojoj nisu manjkali efekti (scena ludila, konj na sceni) veoma je dobro osmislila Ivana Dragutinović-Maričić uz pomoć tradicionalne i realistične scenografije (Boris Maksimović) i izuzetno lepih i uspelih kostima (Katarina Grčić-Nikolić).

Pravi heroj ovog poduhvata, važnog za celokupnu srpsku istoriju muzike, jeste dirigent Mladen Jagušt koji je u poznim godinama sa mladićkom energijom izneo svu složenost dela na scenu, vodeći najpre soliste, a zatim i hor i, posebno, tešku deonicu orkestra – do uspeha.

Simfonizovana deonica orkestra koja nije pratnja pevačima već ih vrlo često pokriva, a zaglušuju naročito duvači, čini ekspresiju dubokom, ali onemogućava bolje razumevanje teksta, zbog čega bi valjalo titlovati ceo libreto.

Uzorno izvođenje bazirano je prevashodno na nosiocima glavnih uloga, a pre svih na Jasmini Trumbetaš-Petrović koja je dosegla ubedljivost i uzbudljivost u ulozi čiji je vokalni part isto toliko složen koliko i intimna preživljavanja žene koja je nevoljena, odbačena, odstranjena iz života, odvojena od svog deteta, duboko nesrećna i sama. Nekoliko njenih arija i monologa predstavljaju vokalni vrh predstave. Duboki doživljaj dirnuo je gledaoce do suza.

Izuzetno je prijatno iznenadio Janko Sinadinović (Beg Pintorović), negativni junak, koji je svojim tenorom uspevao da natkrili orkestar čiji snažni i opori zvuci nisu uspevali da omoguće solistima čujnost.

Obe majke, mecosoprani Nataša Jović-Trivić i Olga Savović, u prividno malim ulogama, ostvarile su uspele nastupe, kao i uvek ubedljivi Mika Jovanović (Suljo) takođe i Nenad Jakovljević (Jusuf) i Ljuba Popović (Ahmet). Zahtevna uloga Hasanage pripala je naočitom Vuku Matiću koji se nedovoljno eksponirao i čiji se glas utapao u gusti i reski orkestarski zvuk.

Hor je izdeljen na muški u prvom činu, dosta zamrljan i nejasne artikulacije, i ženski, nežniji i muzikalan, na citatu narodne melodije (treći čin).

Celi svatovski deo trećeg čina unosi neophodnu dinamiku i razbija tešku dramu, što je koreograf Konstantin Tešea iskoristio za postavku niza efektnih igara.