Осам година је трајало док се опера Растислава Камбасковића „Хасанагиница”, по тексту Љубомира Симовића, није нашла на репертоару наше оперске сцене, а више од четврт века је прошло како је постављена последња домаћа опера на сцени националног театра. Композитор је сам начинио либрето адаптирајући драмски текст.

Животно дело свога аутора, опера „Хасанагиница” Р. Камбасковића, конципирана је у три чина и пет слика, без увертире, у класичном распореду сцена и делова велике опере. Хорски први чин у коме има комике, смењује трагични и солистички други, а најуспелији је балетски и хорски финале. Велике арије Хасанагинице (у 2. и 3. чину) као и Бега Пинторовића написане су у класичној традицији велике опере.

Дело је позноромантичарске стилске оријентације са наносима експресионизма и то пре свега у хармонији која обилује дисонантним акордским склоповима, док је колоритна оркестрација у дослуху са Стравинским, а интимна драма балканске жене и мајке, достојна је „Саломе” Рихарда Штрауса, нарочито у сцени лудила. У веома добром распореду свих елемената и сцена, хорских, солистичких, ансамбала (квартет, терцет, дует) са монолозима главних јунака чине успешност драматуршке концепције дела.

Колико год вокалне линије не биле без дисонанци, колико год опори језик не био близак интерпретаторима, а ни публици, дело има целовитост, јединство идеје и главне мисли-водиље разоткривајући у своме језику балканске фолклорне интонације и онда када су у питању цитати (Источна Босна, гламочко коло) комбиновани са западноевропским утицајима. Удружујући елементе драме, лирике, хумора, уз огроман труд свих извођача, дело је на високом уметничком нивоу презентовано публици.

Режију представе којој нису мањкали ефекти (сцена лудила, коњ на сцени) веома је добро осмислила Ивана Драгутиновић-Маричић уз помоћ традиционалне и реалистичне сценографије (Борис Максимовић) и изузетно лепих и успелих костима (Катарина Грчић-Николић).

Прави херој овог подухвата, важног за целокупну српску историју музике, јесте диригент Младен Јагушт који је у позним годинама са младићком енергијом изнео сву сложеност дела на сцену, водећи најпре солисте, а затим и хор и, посебно, тешку деоницу оркестра – до успеха.

Симфонизована деоница оркестра која није пратња певачима већ их врло често покрива, а заглушују нарочито дувачи, чини експресију дубоком, али онемогућава боље разумевање текста, због чега би ваљало титловати цео либрето.

Узорно извођење базирано је превасходно на носиоцима главних улога, а пре свих на Јасмини Трумбеташ-Петровић која је досегла убедљивост и узбудљивост у улози чији је вокални парт исто толико сложен колико и интимна преживљавања жене која је невољена, одбачена, одстрањена из живота, одвојена од свог детета, дубоко несрећна и сама. Неколико њених арија и монолога представљају вокални врх представе. Дубоки доживљај дирнуо је гледаоце до суза.

Изузетно је пријатно изненадио Јанко Синадиновић (Бег Пинторовић), негативни јунак, који је својим тенором успевао да наткрили оркестар чији снажни и опори звуци нису успевали да омогуће солистима чујност.

Обе мајке, мецосопрани Наташа Јовић-Тривић и Олга Савовић, у привидно малим улогама, оствариле су успеле наступе, као и увек убедљиви Мика Јовановић (Суљо) такође и Ненад Јаковљевић (Јусуф) и Љуба Поповић (Ахмет). Захтевна улога Хасанаге припала је наочитом Вуку Матићу који се недовољно експонирао и чији се глас утапао у густи и рески оркестарски звук.

Хор је издељен на мушки у првом чину, доста замрљан и нејасне артикулације, и женски, нежнији и музикалан, на цитату народне мелодије (трећи чин).

Цели сватовски део трећег чина уноси неопходну динамику и разбија тешку драму, што је кореограф Константин Тешеа искористио за поставку низа ефектних игара.