Meni

Pozorište

Generacija bez budućnosti

Predstava „Slučajevi – Izgubljeni u Srbiji”, autorski projekat Kokana Mladenovića, Omladinsko pozorište Dadov

(Foto T. Janjić)

Akteri i izvođači predstave „Slučajevi – Izgubljeni u Srbiji”, autorskog projekta reditelja Kokana Mladenovića su deca uzrasta između deset i dvadeset godina: Uroš Rakić, Jelena Blagojević, Vida Stanić, Katarina Petruševski, Aleksa Jovčić, Milica Božić, Nevena Mijatović, Andrija Ražnatović, Anica Ražnatović, Galja Butrić, Marina Kecman, Tamara Tamburić, Stefan Ivković, Milja Mladenović, Gligorije Marinković, Jelena Ivković, maja Milić, Marko Despotović, Darko Mršević, Nikola Stanimirović, Ida Urošević, Matija Conić, Alisa Radaković, Igor Ilić, Marko Veličković.

 Predstava je koncipirana kao sklop njihovih songova, ličnih ispovesti, kraćih dramskih scena u kojima oni igraju svoje roditelje, uglavljeni u kartonske makete, kao i teatralnih scena koje ironično izobličavaju našu televizijsku svakodnevnicu, krupan uticaj estetski poražavajućih tursko–indijskih serija (dramaturg Branislava Ilić). Akteri dosledno grade realno sumoran odraz savremenog srpskog društva iz kojeg se preliva beznađe, puna dezorijentacija, gubitak svakog reda i smisla, sredine iz koje su sve vrline odlučno proterane na đubrište istorije i sećanja, dok su njihovo mesto divljački zauzeli primitivizam i bahatost, novi (tragično poželjni) modeli ponašanja.

Na tematskom planu se izdvajaju motivi suočavanja pripadnika još jedne izgubljene generacije sa nizom nerazumevanja u porodici, školi, društvu. Ta suštinska izolovanost današnje dece u Srbiji proizvodi njihovu usamljenost, zbunjenost, strahove, koji dalje generišu eksplozivan bes, često artikulisan kao žilava mržnja prema manjinama – etničkim, seksualnim, verskim. Stil igre je ubojito direktan, pamfletski prodoran, frljićevki glasan, u skladu sa neodložnim, vrelim temama koje predstava izliva. Buka, grubost i snažni udarci do otreženjenja, i aktera i gledalaca, ovde su raskrčujuće sredstvo u procesu (samo)osvešćivanja, slamka za davljenike koji se batrgaju u punom rasulu življenja na ovom delu Balkana.

Iz horskih scena, songova koji su, između ostalog, prepevi pesama Marčela (reprezentativna „Kuća na promaji”), isplivavaju lične priče ove dece, njihovi individualni glasovi i iskrene ispovesti, isprepletane i sa statističkim podacima koji otkrivaju da 44 odsto srpskih srednjoškolaca nikada nije putovalo u inostranstvo, da oko 40 procenata svakodnevno igra kompjuterske igrice, a da čak 52 odsto srednjoškolaca svoju budućnost vezuje za život u inostranstvu itd. Brojne scene su izgrađene na principu suprotnosti koji funkcionalno izražava dvoličnosti u našem društvu (na primer, scena koja otkriva aferu u crkvi, kroz slučaj Vladike Pahomija).

Vrlo je potresno finale predstave u kome svi izvođači na sceni stoje sa koferima i pasošima u rukama, dok se sa razglasa bolno izlistavaju njihova imena i svetski gradovi u koje se spremaju da odu, sa nadom da će tamo započeti nove živote, sa više mogućnosti, onih koje njihova zemlja nije bila u mogućnosti da obezbedi. Važno je naglasiti i to da autori predstave ne ispisuju samo posledice, faktokrafiju društvenog sunovrata, već i njihove uzroke, koji leže u kontinuiranim razočarenjima, u istrulelim porodičnim odnosima, u velikom uticaju košmarno ponavljanih laži u medijima...

Posebna vrednost predstave Kokana Mladenovića je i u tome što je izvode glumci koji još nisu profesionalci, već polaznici studija glume u Dadovu. Oni nose jednu istinsku, raskošnu scensku energiju, nesputanu i korenitu, posebno delotvornu u kombinaciji sa dokumentarističkim utemeljenjenjem igre.

Ana Tasić
objavljeno: 03.01.2014

Poslednji komentari

Marko Perkovic | 02/01/2014 22:54

Ja sam uvek bio na strani Kokana Mladenovica, dok je jos bio u Ateljeu, i dok ga nisu sklonili oni koji vrede mnogo manje od njega! Covek je vredno radio u tom pozoristu, vidite sta se sada tamo desava, ta scena je skroz mrtva. Mladenovic rezira u Dadovu jer ga druga beogradska pozorista ne zovu. Sramota! Ali sreca za Dadov i one koji imaju viziju.

pop jovanovic | 03/01/2014 15:34

Da samo treba da stoji generacijE bez buducnosti i to nije nista novo mnogi su razglabali to stanje u raznim formama, jedna od najpopularnijih je da je Srbija grobnica talenata itd. itd. Sama stvarnost je najocitiji pokazatelj koliko je to sve istina kao i tvrdokornost i sva tupavost onih koji to stanje odrzavaju na povrsini srpske zabokrecine. Jedini izlaz u celoj toj srpskoj tragediji je uklanjanje ideologije i partijske drzave iz kulture odnosno kako to unistivaci Srbije, ti postkomunisticki tragikomicari kazu, privatizacija odnosno odlazak partiske drzave i svega onog sto je kontaminirano njenim prisustvom kao i demoliranje kulrurnih bunkera i ogradjenih geta kako bi se to moglo lako kontrolisati birokratsko partiskim aparatom. Resenje je na dohvat ruke i sve zavisi koliko cemo biti u stanju da to prihvatimo i otvorimo vrata buducnosti generacijama koje dolaze i tako konacno izadjemo iz idiotizma prosecnosti,koja tako suvereno vlada kulturnom scenom Srbije danas.

Za Vaš uređaj postoji Andorid aplikacija, želite li da je instalirate?

Instaliraj Kasnije