U scenskoj realizaciji „Bahantkinja”, poslednje Euripidove tragedije (oko 406 p.n.e.), koju je napisaobuntovni, marginalizovani, često ismevan, na kraju i samoizgnan pisac, reditelj Stafan Valdemar Holm se nije odlučio za neki oblik direktne društveno-političke aktuelizacije. Euripidov bujan i raskošan tekst, krcat protivurečnostima i neobuzdanim strastima, nije, dakle, značenjski konkretnije osavremenjen, kao što je to, na primer, bio slučaj sa čuvenom predstavom Ričarda Šeknera iz 1968. godine, koji je radnju postavio u kontekst hipi-psihodelije, dovodeći je u jasnu vezu sa ratom u Vijetnamu. U formalnom pogledu:izbora kostima (scenografija i kostimografija Bente Luke Miler), kao i muzike (Rolingstons, Džoan Džet, Tim Bakli), Holmova predstava jeste savremena, dok na idejnom planu ona komunicira metaforički, baveći se univerzalnim sukobima racionalnog i iracionalnog mišljenja, razuma i strasti, ograničenja i sputavanja, kao i tragičnošću oholosti i posledicama zaslepljujuće želje za vlašću.

Zbog odsustva rediteljske preciznosti i linearnog, konzistentnog toka misli, odnosno puštanja Euripidove stihijske i sugestivne, često neuhvatljive dramske snage, da govori za sebe, često se, tokom predstave, stvara utisak o njenoj nedoslednosti. Različitost kvaliteta igre glumaca dodatno komplikuje recepciju predstave, odnosno dalje doprinosi tom utisku o njenoj nekoherentnosti. Nenad Stojmenović, u ulozi Dionisa, ograničeno ga je prikazao kao feminiziranog, nežnog, zavodljivo stidljivog. Lik je bled i jednostran, ne uspeva da artikuliše zanosnu, transcendentalnu moć dionizijskih principa. Igor Đorđević, kao Pentej, iako ubedljiviji od Stojmenovića, sveo je lik na prikaz oholog vladara, tvrdoglavog i samouverenog. Likovi Dionisa i Penteja su grube skice, nema u njima bitnijih protivurečnosti, grčevitih borbi koje bi stvorile tragičku dubinu. Za ovu njihovu pojednostavljenost može se naći idejno opravdanje, u smislu da oni označavaju sukob dva suprotna pogleda na svet, dionizijski protiv apolonskog. Ipak, ta vrsta polarizacije na sceni nije uverljiva, naivna je, zbog čega se ljušte potencijalna scenska značenja likova. Bahantkinje su, takođe, šematski postavljene, najčešće su bezbojne i zgrčene (Stela Ćetković – Alfa, Nela Mihailović – Beta, Jelena Helc – Gama, Daniela Kuzmanović – Delta).

S druge strane, Tanasije Uzunović (Kadmo), Marko Nikolić (Tiresija), Slobodan Beštić (Glasnik) i Radmila Živković (Agava) igrali su suptilnije i mnogo uverljivije, uspevajući da na sceni iznesu gustu, složenu, tragičku snagu likova. U predstavi je vrlo efektno ostvaren i senzualno-emotivni plan radnje, pri čemu je dionizijska čulnost zanimljivo artikulisana kroz rokenrol nasleđe:Bahantkinje ekstatično pevaju i/ili plešu, u transu, uz pesme Džoan Džet i Rolingstonsa (indikativne „I Love Rock And Roll” i „Satisfaction”). Time se, implicitno, savremena pop-kultura tumači kroz dionizijski kult, ritualno sjedinjavanje ritma, seksualnosti i nasilja. Finale predstave, scena Agavinog užasavajućeg prepoznavanja tela njenog mrtvog sina, posebno  je uzbudljivo rešena. Na scenu se, u maniru hipernaturalističkog teatra surovosti, iznose živi, ogromni komadi raskomadanog mesa, što izaziva prilično mučna osećanja (nekoliko gledalaca je, na pretpremijeri, tokom ove scene, napustilo salu!). Ovaj provokativan, hrabar i veoma emotivan završetak, u određenoj meri, pokriva nedostatke predstave. Odsustvo koherencije koje, tokom predstave, često smeta, na kraju dobija osobenu vrstu opravdanja.

Recepcija i procena ove predstave nisu jednostavni procesi, već su, naprotiv, osuđeni na brojne komplikacije i nedoumice. Njena stilska heterogenost i (prividni) nedostatak koncepta očigledno su, iako paradoksalno, koncept, namera, pri čemu takav izbor ponekad funkcioniše, a ponekada ne. Procena vrednosti „Bahantkinja” zavisi od pozicije posmatranja. Sa iracionalnog, senzualnog, intuitivnog stanovišta, predstava je vrlo delotvorna i inspirativna. Sa drugog, racionalnijeg polazišta, ona je dosta problematična, zbog niza dramaturških i stilskih manjkavosti. Odsustvo čistog kritičarskog stava o Holmovoj predstavi,rezultat je njene krajnje specifičnosti, teškoće da se zauzme relevantan ugao njenog posmatranja. U svakom slučaju, ove „Bahantkinje” su izazovne, hrabre i potrebne sceni nacionalnog teatra.