ПЛЕСНА КРИТИКА
Представа „Ко би хтео маму као моју“, афирмисаног кореографа млађе генерације Далије Аћин по својим формалним карактеристикама може се сврстати у  мултимедијално сценско дело.

Сâмо средиште представе чине документарни снимци из свакодневног живота Далије Аћин и њене ћерке Марисе, препуштени ад хок селекцијиМилана Марковића који, на овај начин, постаје и својеврсни извођач. Током читаве представе, овај видео-материјал биће праћен аудио записом Марисиних интимних, искрених, детињасто формулисаних обраћања мајци.

Она су првенствено фокусирана на дететов покушај разумевања узрока мајчине специфичности у односу на друге мајке, мајчине потребе за вођењем властитог емотивног и друштвеног живота, а све у жељи да мајку, из дечије визуре потпуно предану свом послу и отргнуту од свега свакодневног, призове себи, да на тренутак буде ту, уз њу... и само за њу.

Препуштена неспорном, већ више пута осведоченом имагинативном капацитету ове ауторке, Марисина питања су, захваљујући својој нијансираној динамици и обртима у интонацији, суптилно и неосетно преузела улогу ритма и мелодије целокупне представе, бивајући, у самој својој потенцији и више него подобан амбијент и крајње сугестиван оквир за грађење оног финалног – конкретног сценског дешавања и плесног обраћања саме ауторке публици. Међутим, анализа грађења управо овог сегмента представе пружа нам увид у одређене драматуршко-концепцијске мањкавости које се не чине занемарљивим.

Препознатљивог, енергичног играчког темперамента и доминантне сценске појаве, остајући верна својој кореографској лексици, Далија Аћин је, овога пута, пропустила и више него погодну могућност једног темељнијег и смисленијег повезивања свог плесног материјала са драматуршким оквирима које је претходно учинила обећавајућим.

Иако је плесни део представе и стављен у функцију симболичног указивања на онај сегмент ауторкиног живота који она чврсто и одлучно жели да задржи изолованим у односу на породични живот, збивања на сцени са текстом који се слуша, и снимцима који се одвијају, кореспондира у толико неодговарајуће малој мери, да се стекао утисак једне неубедљиве и некохерентне целине, која се тиме окренула „против себе саме“, незадрживо клизећи у једноличност и досаду.

Представа је одмицала праволинијски, монотоним темпом, као да се све време налази на своме почетку, пружајући криви утисак да ће у сваком следећем тренутку кренути даље. Десило се да је приказана тематика, која је са пуно основа могла претендовати на општост значења, овога пута остала на нивоу приказа једног крајње партикуларног односа мајке и ћерке. Помањкање истрајавања у студиознијој идејној и сценској елаборацији драматуршког полазишта, овој представи је, нажалост, неумитно препречило пут ка остваривању универзалнијег смисла.