Полазећи од епског, метафизичког, друштвено-политичког, психолошког, филозофског романа „Зли дуси” Достојевског (1871), ауторка његове драматизације Тања Мандић-Ригонат написала је драмски текст фрагментарне форме, састављен од тридесет слика и концентрисан на развој лика Ставрогина и његових односа према особама из окружења. Поред текста Достојевског, у сценски текст су укључени делови из анархистичких манифеста, у функцији наглашавања идеја слободе и бескомпромисног ломљења стубова друштва који спутавају индивидуалне потенцијале. У драмском тексту су врло изражени поетски детаљи и суптилне тежње да се продре у сложена психолошка стања ликова. Истовремено се постављају универзално значајна питања о судбини идеологија, (не)могућности друштвених промена, искривљавању револуционарних идеја. Мана текста која се одражава у представи јесте то што се тешко прате сви бројни, споредни токови – гледалац који не познаје добро роман лако погуби нити у праћењу секундарних линија радње. Ипак, то не представља непремостиву сметњу, већ помало ремети укупну, кохерентнију перцепцију гледаоца.

Режија Тање Мандић-Ригонат је суптилно поетска и стилизована, карактеристична по поступцима који наглашавају конфликте између стварања и уништења, љубави и смрти, добра и зла, при чему их не поларизује у смислу поједностављеног, баналног одвајања, већ их поставља као антагонизме између којих се креће стварни живот. Игра глумаца одговара таквом редитељском приступу, балансира између психолошког и стилизованог реализма, у зависности од функција ликова. Душанка Стојановић-Глид гради лик ауторитативне Варваре Ставрогине, са тоновима ироније, као и Борис Комненић у ефектном обликовању Степана Трофимовича Верховенског. То темељито укључивање ироније, нарочито у случају Варваре, средство је исказивања њихове надмености, ниподаштавања других, елитистичке игре моћи. Игра Данијеле Штајнфелд (Лиза) налази се на другој страни. Из ње се, без одмака, еруптивно прелива животна енергија, страст, непомућена вера у љубав. Њени принципи су у супротности са погледима на свет Николаја Ставрогина (Игор Ђорђевић) и Петра Верховенског (Горан Јевтић) који разарајуће цинично газе интуитивне женске принципе, инхибирани слепом амбициозношћу. А њихове иницијално револуционарне идеје о неопходности борбе за слободу, на путу остваривања се претварају у унакажене, трагично обесмишљене копије. Револуција, наравно, прождире своју децу. Њени актери су, ипак, људи који су слаби, похотни, превртљиви, самољубиви. Милутин Милошевић одговарајуће хладно, дистанцирано и самопоуздано ствара лик суицидалног Кирилова, отварајући при томе полемике о смислу постојања, границама религије, времену, бесконачности, срећи. Вјера Мујовић игра скромну и понизну Марију Лебјаткину, једну у низу жртви Ставрогинове охолости и лажног човекољубља, Ненад Стојменовић нервозног Шатова, Добрила Стојнић тиху дадиљу, Слободан Бештић чврстог и удаљеног Тихона, бившег епископа...

Дизајн сцене је минималистички и метафорички, у сагласју са редитељским приступом поетске стилизације (сценограф Александар Денић, костимограф Бојана Никитовић). Музички лајтмотив у представи, инструментална обрада песме „The Man Who Sold the World” Дејвида Боувија, има изражену поетску и драмску функцију (ко препозна мелодију, схватиће и симболички смисао њеног избора). Важна поетска значења има и укључивање лика девојчице Матрјоше (Љума Пенов) која представља неку врсту привиђења, сенке Ставрогинове подсвести. Она је присутна током читаве представе, у почетку је „заробљена” у одвојеном простору, симболу Ставрогинове закопане распусне прошлости – она га одатле дозива, дахће, дрхти, пева, пратећи радњу као њен метафизички, парапсихолошки коментар. Овај одвојени, симболички простор ће се, како радња одмиче, постепено пунити Ставрогиновим све бројнијим жртвама, постајући магацин ужаса и талог његове гушене савести. Спаса у тако хладној отуђености и цинизму нема, они су израз немоћи, иза њих вреба очајање, а не супериорност и моћ. Цинизам не може бити коначни одговор, већ само привремена маска чије скидање води у дубоке ломове.