„Кумови”, најновији драмски текст Душана Ковачевића, бави се могућностима сналажења у нашим хаотичним, бесперспективним друштвеним околностима, као и грчевитим напорима појединца да закрпи незакрпиве рупе у систему на који је осуђен. У тексту се, такође, битно отварају теме пријатељства, брачне љубоморе и прељубе, а уведене су и црте трилера, акционе драме, као и фантастике. Ауторова жанровска одредница, „комедија свакодневне трагедије“, директно упућује на његове трагикомичне основе и наслућује ход по танкој жици, граничној, нестабилној линији између комедије и трагедије. То је избор који на сасвим одговарајући начин, сугестивно и сликовито, представља искривљено, апсурдно огледало живота у морално и економски опустошеној Србији.

Редитељ Душан Ковачевић је свој текст на сцену поставио у стилу апсурдног реализма са елементима комичке гротеске. Свих шест глумаца играју посвећено и врло надахнуто, обликујући ликове у дијапазону између психолошког реализма и комичке гротеске. Предраг Мики Манојловић са трагичним миром, уопште не залазећи на поље комичког израза, игра Милана, несрећног протагонисту који је остао без посла,због чега полако искаче из колосека живљења, губи рационалност и идентитет. Слично наступа и Даница Максимовић, у улози његове супруге Ане, непрестано забринуте за Миланово здравље. Готово наивна озбиљност и трагичка смиреност које одређују њихову игру имају снажан драмски ефекат, интензивнији него у случају да су глумци кренули уобичајенијим путем стилизације. Милица Михајловић игра њихову Куму, супругу мистериозно несталог поп певача Бобана, уносећи у игру тонове гротеске, на пример у сценама у којима она цмиздри због своје болне усамљености. Гротескност је много израженија у случајевима преостала два лика, Инспектора и Вучка. Бранимир Брстина обликује Инспектора круће и грубље, суптилно карикирајући његово надмено понашање, као и плашљивост коју прикрива маском театралне неустрашивости. Радослав Миленковић игра Вучка који је одрастао са псима, па је постао псећи експерт у полицији – глумац наступа врло харизматично, такође стилизовано, чиме прецизно истиче апсурдност његове ситуације, анималност његове људскости. Њих двојица су карикатуре, али врло фино, рељефно дате. Сценографија представе реалистички представља ентеријер Миланове и Анине куће, костими су такође реалистички, дискретни (сценограф Ненад Бркић, костимограф Марина Вукасовић-Меденица).

„Кумови” се тематски и стилски настављају на претходне, такође апсурдом обојене, Ковачевићеве трагикомичне приказе савременог српског друштва, „Генералну пробу самоубиства“ и „Живот у тесним ципелама“. Миланова судбина је слична судбини његових претходника, Самоубице у „Генералној проби самоубиства” или Стеве у „Животу у тесним ципелама”. У „Генералној проби самоубиства” ликови вриште од муке и немогућности да промене околности које их ломе, док овде завијају, цвиле и лају, постају налик псима. Овај метафорички ефектан мотив јасно означава да је хаотичност живљења у данашњој Србији ушла у нову фазу, мрачнију, тежу и бесповратнију. Представа „Кумови” јеидејно снажан и комички катарзичан одраз лудила које нас окружује, али полако урања и у нас саме, постајући неотуђиви део наших тела.