Комедију Милана Јелића „Јелисаветини љубавни јади због молера”, која је са успехом играна седамдесетих година на сцени Атељеа 212, редитељка Дара де Лука је на великој сцени УК Вук поставила веома необично, у стилу снолике, лирске ретро идиле и нежне носталгије. Ирена Мичијевић сведено изражајним средствима игра наивну и романтичну Јелисавету, а Бојан Жировић њеног лаковерног, смушеног и нестварно искреног љубавног партнера, молера Милована. Њих двоје су пар који конкретно и симболички означава чисту, романтичну, идеализовану љубав, неокаљану каљавим окружењем и бедном паланачком свешћу.

На другој страни, у рату са њиховом незаштићеном искреношћу, налазе се представници поганог друштва које брутално комада њихову срећу – то су две  доконе Јелисаветине комшинице, караконџуле Велинка (Татјана Кецман) и Зора (Нађа Секулић), тешке гребаторке и малограђанке које се претварају да су њене пријатељице, а заправо само вребају прилику да је сломе. У представу је укључен низ невербалних, плесно-музичких, визуелно интригантних сцена које наглашавају то специфично осећање у представи, утисак о некој прошлој, изгубљеној идили, нестварном свету удаљеном од ружне стварности. Изглед сцене која представља Јелисаветин дом функционално и поетски наглашава кључан појам кичасте ретро идиле.

Ефектан је и избор костима који је у функцији карактеризације ликова, на пример, Милованов зарозани џемпер или неукусно предизајниране хаљине Велинке и Зоре које духовито акцентују њихову гротескност (сцена и костим Игор Васиљев). Непрестана музичка пратња радње, коришћење театрализованих, стилски искривљених обрада познатих поп песама, „Fever” или „Yesterday”, на прави начин подвлачи тај свиленкасти ретроидеализам Де Лукине режије, заокружујући њену сценску упечатљивост.

Занимљиво је то што друга премијерно изведена представа у УК Вуку,  „Бунар”, према тексту Радмиле Смиљанић, у режији Егона Савина, иако жанровски и стилски потпуно другачија, има заједнички мотив са представом о Јелисаветиним јадима. Реч је о мотиву бруталног друштвеног одбацивања жене због нерађања деце. У оба случаја, протагонисткиње које немају децу, Јелисавета и Јасмина, изазивају подозрење малограђанског окружења, а њихове искрене љубави пропадају због уплитања средине. Радња драме „Бунар” дешава се у једној руралној, заосталој босанској недођији где је потребно увести водовод уместо бунара, да би се олакшао живот, што наилази на отпор старијих генерација, беспомоћно заробљених у неком другом, одавно мртвом, времену. Налик Чеховљевом вишњику, бунар је симбол неминовности промена, односно тешкоћа њиховог остваривања.

Паралелно са друштвеним аспектом радње, причом о безнадежној заосталости друштвене свести, развијају се и личне, породичне трагедије које настају због тог зарђалог погледа на свет, као и због себичности и самољубља – њихови актери су чланови једне нехармоничне породице, мајка, син, његова жена.

Камерни простор сцене Култ у УК Вуку, близина између гледалаца и глумаца, као и једноставна, аскетска сценографија која јасно представља дом те духовно осакаћене породице, одговарајуће стварају тешку, клаустрофобичну атмосферу представе и сугестивно дочаравају живот у овој заборављеној забити (сценограф Дарко Недељковић). Режија Егона Савина је реалистички вођена, прецизна, концентрисана на стрпљив и детаљан рад са глумцима.

Радмила Живковић са лакоћом игра дијаболичну Мајку која уништава живот свом сину због несавладиве себичности и жеље да га контролише, при чему манипулативно изиграва жртву, набијајући му грижу савести која ће довести до трагичног краја. Јово Максић наступа у улози њеног осетљивог и неодлучног сина Милоша који страда због немоћи да се одупре њеној  разорној доминацији. Мариана Аранђеловић игра Милошеву тридесетогодишњу жену Јасмину, самосвесна је и непопустљива, јача и паметнија од њега, али недовољно упорна у спасавању њихове љубави. Ивана Шћепановић ствара лик такође гнусне Смиље, удовице коју Мајка, на идеју Врача (Новак Билбија), подло доводи у кућу да замени Јасмину.

Представа „Бунар” подсећа на Савиново и Спасојевићево „Одумирање” које је пре неколико година са успехом постављено у Атељеу 212, због блискости жанра, стила, садржаја, заједничке анатомије деструктивних породичних односа у руралном свету, изгураном на маргине живота, и то избором њихових актера. Обе представе остављају гледаоца у страшној тишини ужаснутости реалношћу људског покварењаштва које бесповратно трује стидљиве покушаје размахивања љубави, која је сувише крхка да би опстала у мраку општег примитивизма.