Nebojša Glogovac (Žak), Vojislav Brajović (Vojvoda) i Marinko Madžgalj (Amijen) u predstavi „Kako vam drago”

Zatečeni smo: nije lako iz sveta novca, moći, politike i pragme ući u zeleni svet prirode, oslobođenosti, ljubavi, erosa, u pastoralu engleske renesanse sa svojim konvencijama, legendama, toposima. Nije jednostavno ni proniknuti u to za čim je Slobodan Unkovski tragao u Šekspirovoj komediji „Kako vam drago”. Tek u izgnanstvu, u bekstvu sa dvora, u povratku u prirodu, u Ardenskoj šumi, dvorjani i pastiri, nalaze sebe, doživljavaju neku vrstu očišćenja, preobraženja i pokreta od mržnje koja cveta na dvoru, do ljubavi, u svim bojama, koja žari i pali Ardenskom šumom, koja je mesto utopije, sna, fantazije, poezije kojoj ni Šekspir, pa ni Unkovski, osobito i do kraja, ne veruju. Priroda naspram društva, dvor naspram Arkadije, oslobađajuće, pastoralno naspram krutog i zadanog, ljubav naspram mržnje.

Ono što gledamo je komedija ljubavi i njenih preterivanja, mitova i legendi; u jednu ruku božanstvena komedija koju igramo na vreme, prerušavajući se, udvajajući se, uzimajući na sebe različite uloge. Priča o ljubavi i erosu koja duboko oblikuje naše, čas romantične, čas usko pragmatično duše i tela, erotska energija dok stvara i puni, i kad rastura i razara. Govor, pokret, gest, jezik koji polaze, niču iz ove nekontrolisane strasti, tog sunca, čas crnog, čas ružičastog koje nas greje dok ne počne da hladi i ledi! Tako se u predstavi, u izvođenju Šekspirove romantične komedije „Kako vam drago” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa blagim podsmehom, i peva: Da nije ljubavi ne bi sunce sjalo. Ne bismo bili melanholici kao Žak Nebojše Glogovca, komičari kao Amijen, Šarl, Silvije neodoljivog Marinka Madžgalja, neumorne vragolanke kao Selija Sonje Kolačarić, Rozalinda Nade Šargin, Feba Dubravke Kovjanić, Odri Milene Predić. Ne bismo bili rogonje, niti bismo se gušili u ljubavnim jadima i erotskim propinjanjima kao Oliver Radovana Vujovića, ili njegov zločesti, pa dobri brat, Oliver Nikole Đurička. Ne bi nas pod svoje uzela, ne bi nas drmala erotska pomama ardenskih pastira. Kao da dvor, vlast i moć, krivotvori ljude, čini ih oholim i sebičnim, nesposobnim i slepim za govor ljubavi! Svet omraze, posedovanja i zadanosti, na dvoru, u društvu, i slobode, fantazije, igre u prirodi, u Ardenskoj šumi gde ljubav caruje, zapliće i raspliće ljubavne čvorove.

Teško je usred stvarnosti iz koje dolazimo shvatiti romantičnu dušu, i sa punim pokrićem poverovati u njen zanos, jezik, stil, gest, pokret, u pastoralne antičke i renesansne vizije i mizanscene. Unkovski ovaj Rečnik pastorale i idile vaspostavlja u gestu i jeziku kao da ga „skida” sa renesansnog slikarstva, ili uzima iz rane pastorale, ili kasnije, romantičke poezije, da bi ga, blagorodom i duhovitom, ponekad i ciničnom parodijom, razotkrio, doveo u pitanje. Ujedno, romantična komedija i pogled na nju, iz vizure savremenog čoveka. Ljubav, zanos, ali i ludost, ludorija. Najzad, igra, sve je igra i pozorište, pokušajte da se opustite, i da u svemu ne tražite osobiti smisao i značenje. Vreme teče!

Ljubav i vreme, protagonisti su ove predstave. Ljubav koja nas uzdiže i magarči, zanosi i muči, goni od nemila do nedraga, od zanesenosti do omraze i zločina. Opasna igra, teško razumljiva kao i vreme koje je srce ljubavi i njenog Rečnika. Ljubav, slepa i vidovita, zagubljena u ljubavnoj mitologiji, u svakojakim preterivanjima. Da nas neko ne upita šta je to, čini nam se da znamo šta je ljubav, šta je vreme. Otuda i veliki sat kroz koji protagonisti predstave ulaze na scenu koju je sa malo sredstava, ali rečito, oblikovao Miodrag Tabački. U režiji Slobodana Unkovskog i igre izvanrednog asambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, niče romantična gradnja koju će reditelj osporiti i prokazati. Gde god ode daleko u svetu koji je pozorište, prerušavanje i pretvaranje, igrač, pa i zaljubljenik, dodiruje granice ludila, i nema ničeg što uspeva da, posve, izbegne podsmeh, zapitanost, sumnju. Veoma vešto i nenametljivo, u davni govor ljubavi, glumci u nasleđene duboke izvore ove strasti i nagona, u ljubav kao legendu, upisuju i nešto osporavajuće, zemaljsko trezveno, razorno, nešto od crne zrelosti i podrugljivosti ohlađenog doba koje iz nove, sopstvene ludosti, parodira ljubavno ludilo i romantizovanje našeg prisustva u svetu.

„Kako vam drago” je maštovita, teatralna predstava, ali ujedno i lucidan i duhovit komentar ljubavi kao teatra i teatralnosti, i svekolikog govora o njoj, u kome se ono o čemu je reč, često gubi i zatrpava.

Ako je svet scena i pozorišta, ovom pozorištu kakvo neguje, ili mu se često priklanja Slobodan Unkovski, zahteva glumce od mašte i inteligencije, kakvi u ovoj predstavi i jesu: Vojislav Brajović kao Frederik, Marinko Madžgalj, Nebojša Glogovac, Nikola Vujović, Nikola Đuričko, Marko Baćović, Boris Isaković, Miodrag Radovanović, Nada Šargin, Sonja Kolačarić, Dubravka Kovjanić, Milena Predić. Kompozitor je Irena Popović a kostimograf Maja Mirković.