Затечени смо: није лако из света новца, моћи, политике и прагме ући у зелени свет природе, ослобођености, љубави, ероса, у пасторалу енглеске ренесансе са својим конвенцијама, легендама, топосима. Није једноставно ни проникнути у то за чим је Слободан Унковски трагао у Шекспировој комедији „Како вам драго”. Тек у изгнанству, у бекству са двора, у повратку у природу, у Арденској шуми, дворјани и пастири, налазе себе, доживљавају неку врсту очишћења, преображења и покрета од мржње која цвета на двору, до љубави, у свим бојама, која жари и пали Арденском шумом, која је место утопије, сна, фантазије, поезије којој ни Шекспир, па ни Унковски, особито и до краја, не верују. Природа наспрам друштва, двор наспрам Аркадије, ослобађајуће, пасторално наспрам крутог и заданог, љубав наспрам мржње.

Оно што гледамо је комедија љубави и њених претеривања, митова и легенди; у једну руку божанствена комедија коју играмо на време, прерушавајући се, удвајајући се, узимајући на себе различите улоге. Прича о љубави и еросу која дубоко обликује наше, час романтичне, час уско прагматично душе и тела, еротска енергија док ствара и пуни, и кад растура и разара. Говор, покрет, гест, језик који полазе, ничу из ове неконтролисане страсти, тог сунца, час црног, час ружичастог које нас греје док не почне да хлади и леди! Тако се у представи, у извођењу Шекспирове романтичне комедије „Како вам драго” у Југословенском драмском позоришту, са благим подсмехом, и пева: Да није љубави не би сунце сјало. Не бисмо били меланхолици као Жак Небојше Глоговца, комичари као Амијен, Шарл, Силвије неодољивог Маринка Маџгаља, неуморне враголанке као Селија Соње Колачарић, Розалинда Наде Шаргин, Феба Дубравке Ковјанић, Одри Милене Предић. Не бисмо били рогоње, нити бисмо се гушили у љубавним јадима и еротским пропињањима као Оливер Радована Вујовића, или његов злочести, па добри брат, Оливер Николе Ђуричка. Не би нас под своје узела, не би нас дрмала еротска помама арденских пастира. Као да двор, власт и моћ, кривотвори људе, чини их охолим и себичним, неспособним и слепим за говор љубави! Свет омразе, поседовања и заданости, на двору, у друштву, и слободе, фантазије, игре у природи, у Арденској шуми где љубав царује, заплиће и расплиће љубавне чворове.

Тешко је усред стварности из које долазимо схватити романтичну душу, и са пуним покрићем поверовати у њен занос, језик, стил, гест, покрет, у пасторалне античке и ренесансне визије и мизансцене. Унковски овај Речник пасторале и идиле васпоставља у гесту и језику као да га „скида” са ренесансног сликарства, или узима из ране пасторале, или касније, романтичке поезије, да би га, благородом и духовитом, понекад и циничном пародијом, разоткрио, довео у питање. Уједно, романтична комедија и поглед на њу, из визуре савременог човека. Љубав, занос, али и лудост, лудорија. Најзад, игра, све је игра и позориште, покушајте да се опустите, и да у свему не тражите особити смисао и значење. Време тече!

Љубав и време, протагонисти су ове представе. Љубав која нас уздиже и магарчи, заноси и мучи, гони од немила до недрага, од занесености до омразе и злочина. Опасна игра, тешко разумљива као и време које је срце љубави и њеног Речника. Љубав, слепа и видовита, загубљена у љубавној митологији, у свакојаким претеривањима. Да нас неко не упита шта је то, чини нам се да знамо шта је љубав, шта је време. Отуда и велики сат кроз који протагонисти представе улазе на сцену коју је са мало средстава, али речито, обликовао Миодраг Табачки. У режији Слободана Унковског и игре изванредног асамбла Југословенског драмског позоришта, ниче романтична градња коју ће редитељ оспорити и проказати. Где год оде далеко у свету који је позориште, прерушавање и претварање, играч, па и заљубљеник, додирује границе лудила, и нема ничег што успева да, посве, избегне подсмех, запитаност, сумњу. Веома вешто и ненаметљиво, у давни говор љубави, глумци у наслеђене дубоке изворе ове страсти и нагона, у љубав као легенду, уписују и нешто оспоравајуће, земаљско трезвено, разорно, нешто од црне зрелости и подругљивости охлађеног доба које из нове, сопствене лудости, пародира љубавно лудило и романтизовање нашег присуства у свету.

„Како вам драго” је маштовита, театрална представа, али уједно и луцидан и духовит коментар љубави као театра и театралности, и свеколиког говора о њој, у коме се оно о чему је реч, често губи и затрпава.

Ако је свет сцена и позоришта, овом позоришту какво негује, или му се често приклања Слободан Унковски, захтева глумце од маште и интелигенције, какви у овој представи и јесу: Војислав Брајовић као Фредерик, Маринко Маџгаљ, Небојша Глоговац, Никола Вујовић, Никола Ђуричко, Марко Баћовић, Борис Исаковић, Миодраг Радовановић, Нада Шаргин, Соња Колачарић, Дубравка Ковјанић, Милена Предић. Композитор је Ирена Поповић а костимограф Маја Мирковић.