Tekstualna baza predstave „Brecht – The Hardcore Machine” su „Bukovske elegije” Bertolta Brehta, napisane kao refleksija revolucionarnih junskih događaja iz 1953. godine, u Istočnoj Nemačkoj. Njihov smisao je, naravno, mnogo opštiji, jer one tretiraju univerzalne mehanizme društveno-političkih manipulacija, psihologiju mase, pitanja ratova i revolucija, njihovih ekonomskih posledica itd.

Poseban akcenat u predstavi Andraša Urbana dat je problemu telesnosti, slikanju fizičke realnosti čoveka, patnjama materijalnosti, kroz prikaze grčeva, trzaja, nemira tela, očajničkih težnji da se zadovolji glad, erotska žudnja, da se izgubi svest u ekstazama čulnog. Ta prenaglašena telesnost je vrlo brehtovska karakteristika, u kojoj je koncentrisan pučki duh. On je duboko subverzivan jer ukida malograđanske iluzije, ruši idealizovane predstave ljudskog bića, licemerno i kukavički očišćene od naličja stvarnosti.

Urbanova predstava je, u celini, bliska Brehtovom konceptu epskog teatra. To podrazumeva društveno-političku angažovanost, u smislu kritičkog razotkrivanja najdubljih struktura građanskog života i umetnosti, zatim kritički pamfletizam didroovskog tipa, tragikomiku ideološki pervertiranih slika sveta. Tipična brehtovska, ironična, naivnost, prisutna je u rediteljevim prikazima ljudskog bića, kao jedan njihov aspekat (npr. u scenama u kojima glumci, izveštačeno srećni, plešu). Ta namerna, samosvesna naivnost, kao kontrast preovlađujućem užasu, može se shvatiti kao zahtev za drugačijom stvarnošću, za novim čovekom koji je ponovo harmoničan.

U predstavi nema konkretnih, fiksiranih likova.Četiri izvođača, Imre Elek Mikeš, Marta Bereš, Andrea Erdej, Arpad Mesaroš, igraju fragmente različitih likova, menjajući pri tome uloge nasilnika i žrtvi, društveno superiornih i inferiornih. Na primer, u jednoj od tih scena, materijalizovano je simboličko nasilje koje čine vojnici. Oni su dati kao mehanizovane, plastične figure, obezličene marionete, čime se sugeriše nakazno odsustvo svesti, koje karakteriše sprovođenje terora. Njihove žrtve, nalik Bihnerovim akterima, Vojceku ili Dantonu, napaćene su, progonjene, bespomoćne, pokušavaju da pobegnu od pakla koji im je za petama, ali ostaju večito zakopane u mestu, gušeći se u svojim kricima. Predstava je karakteristična po brojnosti takvih upečatljivih scena, jednostavnih, često neverbalnih, ali zapravo višeznačnih, metaforičnih, asocijativnih, podsticajnih za različita tumačenja.

Svi izvođači su izuzetno sugestivni, a može se reći da igraju prema Brehtovim zahtevima za epsko pozorište, donekle nasleđenim od Didroa, u smislu toga da suze glumca treba da teku iz mozga. To, između ostalog, znači da izražavanje emocija u njihovoj glumi jeste prisutno što, kod gledaoca, indukuje proživljavanje, poistovećenje i katarzu, ali se, sa druge strane, ta iluzija neprestano razbija. Putem mehaničnosti, krutosti, krajnje izveštačenosti igre, gradi se i ta neizbežno brehtovska začudnost, čija je funkcija da održi kritičku svest gledaoca u životu, odnosno, dalje, da utiče, bar u teoriji, na menjanje društvenih okolnosti.

Predstava „Brecht – The Hardcore Machine” Andraša Urbana specifična je, u svojoj eksplicitnoj, prljavoj čulnosti, kao i u doslednom prikazivanju mehanizacije i dehumanizacije čoveka. U pojedinim momentima je emotivno i intelektualnoiscrpljujuća, ali, zatim i oslobađajuća, jer prolazak kroz iskustva žudnje, patnje i bola, donosi spoznaju i mir. Istina tela, animalnog, zgrčenog, nezadovoljenog, ponekad je tako ponižavajuća, ali i tako ljudska, jer bez naličja ne bi postojalo ni lice, kao što bez patnje ne bi postojala ni sreća...