Настала према мотивима драме Владимира Секулића „Стефан Зановић”, представа „Конте Зановић” слика фрагменте једног дела живота Контеа (Стефана) Зановића, енигматичне историјске личности, авантуристе, филозофа, писца и заводника који је живео у Будви у 18. веку, стичући временом митски значај (драматуршка адаптација и режија представе Радмила Војводић, копродукција Црногорског народног позоришта и „Града театра Будве”). Изведена у амфитеатру Светог Стефана, ово је последња премијера овогодишњег, јубиларног 25. „Града театра Будва”. После „Кањоша Мацедоновића” Виде Огњеновић који је отворио фестивал, ово је друга премијера која је представила римејк раније фестивалске продукције. „Конте Зановић”, такође у режији Радмиле Војводић, премијерно изведен 1995. године на будванској Цитадели, значајно је обележио историју „Града театра” и добио низ признања, укључујући и Стеријине награде. А као и „Кањош Мацедоновић”, „Конте Зановић” живописно обнавља црногорско културно-историјско наслеђе, при чему га не идеализује већ ствара плодно тло за његово критичко сагледавање, успостављајући при томе и аналогије са нашим временом.

Нову режију представе „Конте Зановић” карактерише визуелно-музичко богатство, театралност у глумачким интерпретацијама, као и јасан фокус на проблемима преваре и претварања који достижу скоро метафизички ниво. Сценографија Миодрага Табачког је једноставна и практична, отвара могућности довитљивог размаштавања сценског простора, а историјски костими Ангелине Атлагић сјајно оживљавају епоху, очаравајући богатством боја и детаља. Драган Мићановић је са убедљивом сигурношћу створио врло сложен, неухватљив лик Контеа Зановића, преваранта и филозофа, лажова и занесењака, превртљивца и романтичара. Он је истовремено шармантан и иритантан, симпатичан и гадан, привлачан и одбојан. Мићановићеве веште дуалности у игри на најбољи могући начин оживљавају Контеову историјску амбивалентност. Бранимир Поповић такође са изузетном харизмом и енергијом игра његовог брата Примислава, као и Нада Вукчевић, у улози Леди Чадли, која оставља публику без даха због своје еруптивне физичке театралности и спретне аутоироније, која брутално кида бројне друштвене стереотипе. И остали глумци доследно спроводе стилизован, аутоироничан редитељски концепт, питорескно сликајући једно декадентно друштво: Дубравка Драгић (Зоре), Брано Вуковић (Ђакомо Казанова), Симо Требјешанин (Томазо Медини), Зоран Вујовић (Кнез Огински), Бојана Кнежевић (Гертруда Огински), Жаклина Оштир (Мадам Дифре), Душан Ковачевић (трговац Шомел), Јован Кривокапић (Мала Софи). Током целе представе глумци свирају и певају, стварајући разиграну атмосферу где све пршти од хедонизма и неутољиве жеђи за животом (композитор Љупчо Константинов).

У тематском центру представе „Конте Зановић” налази се проблем преваре, разрађен кроз љубавне и политичке игре које се међусобно преплићу. Аутори расправљају тезу да је „човек рођен да буде преварен”, при чему је проблем јасно постављен и у контекст савремене европске политике – ликови на почетку машу заставицама различитих држава, говоре различитим европским језицима. У нашим временима различитих видова друштвених ломова и транзиција, успостављања нових вредности на рушевинама старих, проблем лажи и превара, укључен и у питања националног идентитета, подразумева крупну политичку актуелност. Представа се тако, између осталог, може тумачити као критика наших политичких вођа који користе одсуство стабилног друштвеног идентитета за личне користи. Конте Зановић, подсећајући помало и на Молијеровог Дон Жуана, у смислу неопростиве хипокризије, показује могућности манипулације и опасност чињенице одсуства стабилног система вредности. Попут Контеа – ишчитава се из представе – савремени политичари продају продато, навлаче маске, кратко их задржавају и користе, онда одбацују и замењују новим, рачунајући на кратко памћење јавности. Превртљивости и лажи су императиви савремене политике, фундаментални кредо функционисања система, изграђеног на утварама, декларативним паролама које суштински ништа не значе.

Театар који је базиран на претварању и игрању улога, идеално је полазиште за раскринкавање друштвених улога, кроз рефлексију и самоиронију. Као у Хамлетовој „Мишоловци” где се злочинци и лажови суочавају са својим злочинима и лажима, кроз глумце на сцени, у представи „Конте Зановић”, данашња друштвено-политичка елита може да препозна своја декадентна и превртљива лица. Без љутње: „Не грди огледало ако ти је лице ружно”.