Драмски текст „Збогом СФРЈ“ Кокана Младеновића, инспирисан филмом „Збогом Лењине” Волфганга Бекера, почиње страственим говором учитељице Јадранке Митић у славу и одбрану југословенства, идеје братства и јединства, друштвеног просперитета итд. У налету узаврелих емоција, она доживљава срчани удар, пада у кому и буди се две године касније у новим друштвеним околностима, у време захуктавања ратова на подручју већ бивше Југославије. Да би је заштитио, њен син Младен крије од ње ове промене и гради лажну слику стварности, измишљајући приче о земљи које више нема. Ова ситуација је драмски и комички обећавајуће полазиште за бављење политичким, као и индивидуално-породичним темама. Нажалост, те изазовне могућности су у тексту слабо искоришћене. У друштвено-политичком погледу, драми упадљиво фали озбиљнијапроблематизације односа према југословенском наслеђу, што би се очекивало, узимајући у обзир да је то њена главна тема. Према југословенском друштву се гради поједностављен, романтизован, носталгичан однос и ту се тај проблем исцрпљује. На пример, бављење идејом братства и јединства,коју Јадранка ватрено промовише, нема никакву дубину, ни на који начин се аутор текста са њом критички не суочава, нема чак ни ироније, само празне глорификације. Ни лични односи између ликова углавном нису специфичније дати, најчешће су одређени врло конвенционалним особеностима.

Режија Кокана Младеновића је неконзистентна. Резултат тога је стилски хаотична представа у којој се садашњост недовољно јасно меша са прошлошћу, прегрубо се преплићу друштвене и личне драме, посебно у делу који се одвија у болници  – када се Јадранка врати кући, радња је чистије представљена, мање је гушена паралелним токовима. Недоследно су решене сцене које се одвијају у флешбеку, сећања Младена и Звездане, када су они били деца. Ови флешбекови су у највећем броју случајева остварени тако што малог Младена и малу Звездану играју деца (Урош Ракић, Јелена Благојевић), док их одрасли Младен и Звездана посматрају. Но, некада децу играју и одрасли глумци, а први флешбек је чак реализован посредством видео-снимака. Није јасно зашто није одабран само један од ова три начина приказивања прошлости и спроведен доследно, у целој представи. Тако не би долазило до непотребне збрке. Даље, користе се видео-снимци који су најчешће сувишни, илустративни, ометају пажњу гледалаца – на пример, током Јадранкиног боравка у болници, на екрану се непотребно приказују ЕКГ записи. Ипак, видео се у пар наврата употребљава и функционално. То је, на пример, случај у једној сцени на почетку, када се на екранима приказују војни походи, лице Слободана Милошевића итд – ово коришћење видео-материјала је битан иронични коментар радње, оно, такође, адекватно визуално допуњује значења песме „Земља” ЕКВ-а коју Младен у то време индикативно слуша.

Игра глумаца је неусаглашена и тако је одговарајуће уклопљена у општу сценску збрку: једни играју психолошку драму, други комедију, трећи лошу мелодраму. Дара Џокић је сведеним и изражајним средствима изградила лик учитељице Јадранке, сличан је случај са Ренатом Улмански (Вукица Росић, комшиница Мара), као и са Миодрагом Кривокапићем (Доктор, Пуковник-бескућник). Маринко Маџгаљ је дао комички ефектан и сценски уверљив лик Гарија, неоствареног глумца који помаже Младену у снимању лажних телевизијских емисија. И Иван Јевтовић је театралним, пренаглашеним, комички функционалним средствима, створио лик Милоша, лажљивог примитивца са којим је Звездана у вези. А Хана Селимовић (Звездана), Милош Биковић (Младен) и Тања Петровић (Уна) обликовали су ликове који као да су испали из лоше телевизијске мелодраме, преплављене неуверљивим, усиљеним и извештаченим емоцијама, при томе без намере да буду извештачени, за разлику од претходно наведена два комичка лика.

Упркос многобројним наведеним манама, међу којима је најкрупнија та што је једна веома озбиљна тема само оквир за разигравање наивних, комичних, мелодрамских токова, представа „Збогом СФРЈ” није потпуно промашена. Врло је вероватно да ће публика радо ићи да је гледа, због актуелности теме југоносталгије, убедљиво реализованих комичких сцена, повремено лепих поетичних призора, као и, пре свега, због ефектних маркетиншких стратегија Атељеа 212. Што све и није за потцењивање.