Пре­ми­је­ра ба­ле­та „Се­вер­на бај­ка“, из­ве­де­на у по­зо­ри­шту „Ма­дле­ни­ја­нум“, про­пра­ће­на је ве­ли­ким ин­те­ре­со­ва­њем, бу­ду­ћи да се ра­ди о оства­ре­њу чи­ју ко­ре­о­гра­фи­ју и ре­жи­ју пот­пи­су­је Ста­ша Зу­ро­вац, ис­так­ну­ти хр­ват­ски играч и ко­ре­о­граф, аутор са­да већ култ­не и то­ли­ко оми­ље­не пред­ста­ве „Ко то та­мо пе­ва“. Ба­лет „Се­вер­на бај­ка“ ра­ђен је на му­зи­ку Едвар­да Гри­га за дра­му „Пер Гинт“ Хен­ри­ка Иб­зе­на, из чи­је је оп­се­жне, ин­те­грал­не вер­зи­је са­чи­њен из­бор ну­ме­ра ко­ји пред­ста­вља део та­ко­зва­не ци­ри­шке вер­зи­је ове пар­ти­ту­ре и, као та­кав, укљу­чу­је у се­бе на­ра­то­ра и во­кал­не де­о­ни­це.

Као дра­ма­тург свог ко­ре­о­граф­ског оства­ре­ња, Зу­ро­вац се су­о­чио са ни­ма­ло ла­ким по­ду­хва­том адап­та­ци­је ове спе­ци­фич­не, гу­сто са­зда­не мре­же ми­то­ло­шке гра­ђе и ле­ген­дар­них мо­ти­ва дра­ме „Пер Гинт“,ко­ју је по­де­лио у осам­на­ест сце­на. Са­свим оче­ки­ва­но, при­мат је дат епи­зо­да­ма сме­ште­ним у има­ги­нар­ни свет, по­при­шту ју­на­ко­вог тра­га­ња за то­ли­ко же­ље­ним осло­бо­ђе­њем ко­ме он не­ће при­сту­пи­ти ак­тив­но, кроз бор­бу, већ по­вла­че­њем у свет ма­ште у ко­ји Иб­зен „ба­ца“ свог ју­на­ка, са на­ме­ром да га овај уисти­ну и про­жи­ви, бес­по­штед­но га из­ла­жу­ћи ве­тро­ме­ти­ни чу­де­сних до­га­ђа­ја и не­ствар­них су­сре­та, за­о­де­ну­тих нај­та­на­ни­јом спре­гом фол­клор­них и фан­та­стич­них еле­ме­на­та. Зу­ро­вац оста­је ве­ран свом до­са­да­шњем, ве­о­ма из­ра­же­ном ин­те­ре­со­ва­њу за спе­ци­фич­ну и упе­ча­тљи­ву из­град­њу ка­рак­те­ра ко­ју сме­шта у са­мо сре­ди­ште сво­је ко­ре­о­граф­ске тво­ре­ви­не. Ме­ђу­тим, ка­ко ће се по­ка­за­ти, упра­во ће се на овом пла­ну у ве­ли­кој ме­ри и ис­црп­сти оп­шти до­ме­ти ауто­ро­ве за­ми­сли.

Не­ре­ал­но је би­ло оче­ки­ва­ти да, ма ко­ли­ко тај при­каз ли­ко­ва био „пла­сти­чан“, ду­хо­вит и без сум­ње раз­ра­ђен, он уисти­ну мо­же би­ти сто­жер, ка­дар да по­др­жи, и из­др­жи, гло­ма­зну и сло­же­ну сцен­ску кон­струк­ци­ју ка­ква је јед­на це­ло­ве­чер­ња пле­сна пред­ста­ва, са свим сво­јим ком­по­нен­та­ма. Јер, у по­гле­ду са­ме ко­ре­о­гра­фи­је, па до­не­кле и ре­жи­је, од Ста­ше Зу­ров­ца оче­ки­ва­ли смо ви­ше. На ис­тан­чан осе­ћај за гра­ђе­ње груп­них сце­на још јед­ном су ука­за­ли при­зо­ри свад­бе, луд­ни­це, бро­да и по­греб­не по­вор­ке. Ме­ђу­тим, већ по­сле не­ко­ли­ко та­квих сце­на, по­ста­је ја­сно да и лу­цид­на ко­ре­о­граф­ска до­сет­ка, гег или гри­ма­са, кон­фи­гу­ри­са­ни на на­чин ко­ји сва­ки од ових сред­ста­ва пре­ко ме­ре из­ра­бљу­је и во­ди ка њи­хо­вој хи­пер­тро­фи­ји, иза­зи­ва, сва­ка­ко па­ра­док­сал­но, осе­ћај мо­но­то­ни­је и „пра­зног хо­да“ у ко­ји скли­за­ва ток пред­ста­ве.

Кон­стант­ним по­се­за­њем за по­ступ­ком „упри­зо­ре­ња“ драм­ских си­ту­а­ци­ја, иако ви­зу­ел­но и ком­по­зи­ци­о­но склад­но и ма­што­ви­то спро­ве­де­них, аутор као да их је, за­не­ма­ру­ју­ћи њи­хов по­тен­ци­јал, ола­ко оста­вио у фор­ми ста­тич­них, на­да­ље не­раз­ви­ја­них ко­ре­о­граф­ских иде­ја. Та­ко је жр­тво­ван чи­тав низ за­ни­мљи­вих сцен­ских и ко­ре­о­граф­ских мо­ти­ва, чи­ји је раз­ви­так до­дат­но оне­мо­гу­ћен упра­во оскуд­ним ко­ре­о­граф­ским са­др­жа­јем ко­ји је, као та­кав, по­себ­но до­шао до из­ра­жа­ја у оним де­о­ни­ца­ма ко­је су сво­јим ком­плет­ним му­зич­ко-дра­ма­тур­шким устрој­ством на­про­сто ва­пи­ле за да­ле­ко рас­ко­шни­јим ко­ре­о­граф­ским уоб­ли­че­њем.

Ко­ре­о­граф­ски крај­ње не­раз­ра­ђе­ну уло­гу Пе­ра Гин­та ту­ма­чио је Ми­лош Ма­ри­јан, не­у­пе­ча­тљи­во и без по­треб­не ин­тер­пре­та­тив­не сна­ге, док је ко­ре­о­граф­ски та­ко­ђе ли­ми­ти­ра­ну уло­гу Сол­вејг, пре­те­жно кон­вен­ци­о­нал­но, али у љуп­ком и жен­стве­ном ма­ни­ру до­не­ла Бо­ја­на Же­га­рац. Од ве­ли­ког бро­ја уче­сни­ка ис­та­кли би­смо вр­ло су­ге­сти­ван на­ступ Уро­ша Пе­тро­ни­је­ви­ћа, као ефект­ног Лив­ца дуг­ма­ди, и сцен­ски упе­ча­тљи­ву Ол­гу Ол­ћан. Ани­трин плес ука­зао је на сву про­бле­ма­тич­ност уве­жба­ва­ња и по­ве­ра­ва­ња исто­вет­них тех­нич­ких за­да­та­ка игра­чи­ма су­штин­ски раз­ли­чи­тих по­став­ки те­ла и не­у­јед­на­че­них спо­соб­но­сти.

Ипак, ап­со­лут­не зве­зде ве­че­ри би­ли су Ор­ке­стар „Ма­дле­ни­ја­ну­ма“, су­пер­и­ор­но, пре­ци­зно и то­ли­ко на­дах­ну­то пред­во­ђен ма­е­стром Стан­ком Јо­ва­но­ви­ћем, и во­кал­ни со­ли­сти Та­ња Обре­но­вић, Не­над Не­нић и Ја­сми­на Стој­ко­вић, чи­ја су из­во­ђе­ња Сол­веј­ги­них де­о­ни­ца оста­ви­лапри­сут­не без да­ха. Овај пра­ви му­зич­ки „под­виг“ упе­ча­тљи­во је ука­зао, ка­да је реч о играч­ким пред­ста­ва­ма, ко­ли­ко ве­ли­ки зна­чај по­се­ду­је из­во­ђе­ње пар­ти­ту­ре ужи­во и ко­ли­ка је не­до­стат­ност уче­ста­лог при­бе­га­ва­ња аудио-сним­ци­ма. Ко­сти­ми Бјан­ке Ур­су­лов сво­јом еле­ган­ци­јом, де­ли­кат­но­шћу и пре­фи­ње­ном стил­ском до­след­но­шћу пре­суд­но су, за­јед­но са бај­ко­ли­ким сце­но­граф­ским ре­ше­њи­ма Ва­лен­ти­на Све­то­за­ре­ва, до­при­не­ли из­у­зет­но сна­жном ви­зу­ел­ном иден­ти­те­ту ове пред­ста­ве.