Текст Фаброве представе „Прометеј пејзаж II” инспирисан је Есхиловом трагедијом „Оковани Прометеј”, а чини га осам монолога које изговарају митски актери Хефест, Атена, Епиметеј, Ија, Дионис, Океан, Пандора и Прометеј (аутори текстова су Јерен Олислегерс и Јан Фабр). Текст карактерише поетска згуснутост, раскошна, усковитлана употреба речи које су ношене јаким страстима, гушеним, али неугушеним до краја. Текст је у тематском погледу усмерен на питања физичке патње, неконтролисане сексуалности, одговорности власти, заводљивости религије, могућности промена и побуне. А идејно језгро ових поетских трагања ствара проблем херојства, односно његовог недостатка у нашем свету, те консеквентан вапај за доласком јунака који ће побољшати људски положај, упалити светло у општој тами.

Представа „Прометеј пејзаж II” је нека врста сценске поеме о људским патњама и незадовољеним страстима, базирана на визуелно моћним сликама које носе сугестивне светлосне контрасте и атрактивне пиротехничке детаље. Карактеристична је и директна, провокативно огољена, ослобођена телесност, традиционално присутна на Фабровој сцени – ликови често у трансу мастурбирају, у комплетној нагости својих тела.

Десет глумаца игра различите митолошке ликове, само је глумац Курт Вандендрисе који игра Прометеја константан, при чему је током представе потпуно непокретан, привезан конопцима, готово разапет, подсећајући тако и на Христа. Глумци текстове изговарају у микрофоне, што доводи до механизације, отуђења, хладноће, и, консеквентно, неке врсте носталгије за несталом људскошћу, топлином. Људски глас који је искључиво посредован микрофоном изазива жељу за повратком живог, природног, чисто органског гласа.

Чињеница да се ликови изражавају искључиво у монолошкој форми продубљује овај проблем одсуства приснијег контакта између људских бића, хладноће комуникације, трагичну изолованост човека. Такође, ту имплицитну потребу за комуникацијом и осећањима у представи појачава и стално укључивање музике – минималистички звуци гитаре граде битан контраст према радњи која се одвија на сцени и тако наглашавају носталгију за протераном осећајношћу (музика Даг Телдеман). Сличан ефекат има и употреба видео материјала пројектованог на платну у позадини – на пример, хипнотичког, умирујућег кретања морске воде која гради контраст према пакленом хаосу, ужареним мукама кроз које ликови пролазе (видео Том Буис).

Извођачи у више наврата певају фрагменте познатих поп песама, на пример Пети Смит („Because The Night”) или групе Дорс („Light My Fire”) које тематски реферирају на радњу, па тако успостављају аналогије између митских образаца и савремених форми популарне културе. Ово извођење фрагмената поп песама истовремено има и необичан смисао покушаја да се хаотичан свет некако уреди, да се створи структура, да се расути делови споје, кроз мукотрпна настојања да се отпева песма. Но, то остаје на нивоу покушаја, фрагменти не успевају да изграде целину, свет остаје распарчан, некохерентан, осуђен на трагични немир и неспокојство.

Са друге стране, насупрот мноштву квалитета које ова представа свакако има – бројним вештинама Фабрових извођача, идејно актуелизованом поетском тексту, несвакидашњој визуелној импресивности, „Прометеј пејзаж II” пати од општости и одсуства значајније аутентичности. Током представе се рађа утисак да је она настала ради форме саме, а не истинске, дубинске, горуће, личне жеље аутора да говори баш о тим темама. Њен садржај јесте важан, али се испоставља да је његова формализација у представи много важнија – форма овде побеђује садржај. Последица тога је одсуство интензивније и стварније емотивне идентификације гледаоца, недовољно продорна јачина сложеног Фабровог сценског језика.