Никада није касно за драму Жан-Пола Сартра „Прљаве руке”. Најчешће недовољно човечне и видовите, политика и идеологија су, изгледа, вечне, бесмртне, као и њихове игре и замке! Први пут Сартров комад је у нас игран у Југословенском драмском позоришту у режији Боре Драшковића, са Љубом Тадићем као Одерером и Мишом Јанкетићем као Игоом. Била је то знаменита представа, позоришни, и више него позоришни, догађај!

Мој пријатељ, уредник Културне рубрике „Политике”, „затурио је” једну страницу текста који сам о овој представи написао, али је текст, ипак, објавио! Текст је, наравно, скраћен „због дужине”! Времена се мењају, али политичари и људи странке живота и уметности настављају да играју своје игре које, често, и живот, па и смрт значе. Све је другачије, па је другачији и Иго Мише Јанкетића од Игоа Мишиног сина Марка.

Данас није лако, теже је него некад, направити представу која би била догађај, и изазвала „узнемирење грађана”. Данас је стварност она која гута и препокрива све што би да буде друго и другачије! Свеједно, ни ова генерација не одустаје. И ова генерација хоће да каже, да изрази своје сумње, неслагања, па и разочарања. И она настоји да говори и обликује побуњеног човека, дух који не пристаје, који би да каже Не.

Револуција коју су подржали као да им није испунила очекивања. Као да свака револуција претпоставља нову револуцију. На власти није било, и нема, револуционара! Пре су то чувари стечене моћи и блага, политички комбинатори, људи скучених видика и уских душа.

Шта нам преостаје, још једном понавља питање ново извођење „Прљавих руку” у Атељеу 212, овога пута у режији и адаптацији критички настројеног и усмереног, да не кажем разочараног, редитеља Никите Миливојевића. На једној страни, живот људски, младост, љубав, идеалисти, чистунци, песници по души, књишки људи, побуњеници од принципа и идеја, на трагу Раскољникова и Хамлета; на другој, искуство и политичка рутина, политички завереници, стратези, тактичари, манипуланти, људи чија је свест обликована политиком као превасходном димензијом живота. Негде „између”, Одерер Бориса Исаковића који би ове две обале да приближи. Одерер Бориса Исаковића разуме Игоа Марка Јанкетића, али не верује да се свет мења „чистим рукама”, невиним душама и идејама. Зна да онај ко има савест, има и грижу савести. Један роман Александра Тишме носи наслов „Употреба човека”. На крају Сартрове драме, Иго ће узвикнути: „Нисам употребљив”!

Своју представу Никита Миливојевић развија на симултаној сцени (сценограф Весна Штрбац). Политика је, такође, позориште са разрађеним мизансценом, реториком, позама, маскама, фолклором. Ова идеја даје представи потребну напетост, густину, интензитет. Младићка љубав, чистунство, радикализам, идеализам Игоа Марка Јанкетића и Нине Јанковић, наспрам политичке лукавости лидера, искусног и флексибилног Одерера у коме је сажета драматичност и двосмисао политичког, револуционарног бића, и група политичких властољубаца, сподоба, у тумачењу Светозара Цветковића, Небојше Илића, Бранислава Зеремског, Милоша Самолова, Феђе Стојановића. Као биће странке и припадности, са преосталим траговима животности, тумачи Олгу Милица Михајловић.

Представа младалачки заоштрена, протестна. У дубље слојеве сартровских дилема и подељености најдубље продире Одерер Бориса Исаковића. Костимограф Јелена Стокућа протагонисте Сартрове драме обукла је као путнике свемирског брода у популарним научнофантастичним серијама. Представа је играна у преводу Олге Савић.

Жустра, говорљива, жучљива дебата о политици и изневереној револуцији, животу, љубави. Миливојевић није желео да понавља већ виђена извођења „Прљавих руку”. Своју представу адаптирао је, режирао, усаглашавајући је са сопственим погледима на данашњицу, на оно што се догађало, што смо сањали и очекивали, што смо дочекали! Представа младих, са разлогом побуњених људи, за младе на којима свет остаје, али и налог да разрешавају питања која су Сартр и њихови претходници поставили.