Постдрамске представе

Представа „Плажа” редитеља Андраша Урбана настала је према Камијевом егзистенцијалистичком роману „Странац” но, њена структура није линеарна нити она праволинијски представља роман, већ су у њу укључени и други текстови, опсервације извођача о власти, друштвеном систему, функцији уметности, али и тривијалнијим стварима: клима уређајима, шопингу итд. У представи нема фиксираних ликова, глумци Андреа Ердељ, Марта Береш, Арпад Месарош и Имре-Елек Микеш обликују фрагменте различитих ликова, углавном неодређених, претапајући се из једног у други. Њихова игра је, као и увек, директна, посвећена, разоружавајуће искрена и лична. Музику уживо изводи Атила Антал (бас, електроника), што у значајној мери доприноси стварању сасвим узбудљиве, сензуално продорне атмосфере.

„Плажа” је веома промишљена, постдрамска, или пост/неоавангардна представа, донекле изграђена на премисама историјских авангарди - ауторефлексивности, провокативне комуникације са публиком, тематизације односа реалног и фиктивног, разбијања традиционалне драмске структуре, укидање стабилних ликова итд. Али, та њена авангардност није анахрона, представа није ларпурлартистичка, нити је заглављена у некој формалистичкој самодовољности. Напротив, она паметно и духовито поставља савремена значења историјских авангарди, при чему је и на тематском плану прилично инспиративна, јер ефектно полемише о људском постојању, идентитету, кривици, одговорности, смислу живота, значењима смрти…

Реализована према савременом тексту Иштвана Беседеша, представа „Сардинија” семоже, такође, дефинисати као постдрамска, при чему је, структурално и извођачки, знатно сложенија од „Плаже”. Реч је о некој врсти апсурдно комичног мјузикла који се бави низом битних питања, у области политике, религије, етике и естетике позоришта. Нарација је и овде фрагментарна, преплиће се неколико токова радње која се дешава у затвору.

У представи се, изузетно интелигентно и вишезначно, употребљава технологија (микрофони, видео пренос). Четири екрана директно преносе радњу која се одвија на сцени, ону која је видљива публици, као и ону коју гледаоци не виде. Овај поступак је подстицајан и на формалном и на идејном нивоу. Имплицитно се постављају питања о односу живог и медијатизованог извођења, путем театрализације која раствара позоришни механизам. На тај начин се, такође, изазивају и размишљања о друштвеном надзору и контроли, безличном тоталитаризму орвеловско-кафкијанског типа, као и о отуђењу човека у околностима опште театрализације коју производи медијски контекст. Сцена представља и неку врсту бизарне теретане, чиме се, аутоиронично, дефинише и проблем важности тела у друштву које унакажава духовне потенцијале (сценографија Золтан Перович). Глумци играју сасвим театрално, у складу са брехтовски ироничним, дистанцираним, аналитичким, крајње стилизованим редитељским концептом (Ердељ, Береш, Месарош, Микеш, Роберт Ленард, Габор Месарош, Золтан Молнар, Атила Ури, Золтан Балинт, Акош Буза).

Представа „Сардинија” је мало неуобичајена у досадашњем Урбановом раду, због избора жанра - техно комичног мјузикла, али она поседује све аутентичне вредности Урбанове редитељске поетике:сензуалност, луцидну стилизацију, зачудну маштовитост, шармантан, понекада детиње искрен хумор. А ова сложена, раскошна форма представе није сама себи сврха, већ даје оквире за изазовна разматрања положаја савременог човека, мучно разапетог између хладне, отуђујуће техно– стварности и есенцијалне, већ очајничке потребе за проналажењем смисла постојања, прегаженог безличношћу нових друштвених околности.