Настала на основу текста „Мара/Сад” Петера Вајса (1963), политички пробојног комада са сонговима који је прославило позоришно и филмско тумачење Питера Брука, представа „Marat The Sade” редитеља Андраша Урбана удахњује јаку дозу оптимизма у погледу смисла бављења позориштем, односно могућности стварања естетски и политички вредног театра, што је посебно важно у нашим околностима општег материјалног и идејног пропадања. Да подсетимо, радња комада се дешава у душевној болници у Шарентону почетком 19. века, где пацијенти, вођени Маркизом де Садом, као редитељем, наступају као глумци и играју догађаје из времена Француске револуције.

У Урбановој музичкој представи је наглашено преплитање политике и сексуалности, тема наслеђена из хипијевских времена, турбулентних шездесетих година које су донеле експлозију индивидуално-телесног и друштвено-политичког ослобађања. Предуслов политичке слободе је лично ослобађање, одлучно рушење лажног морала кроз експлицитно отварање тела, његову нагост и еротизованост. Но, ови односи се не третирају без ироније и жестоких изобличења која стварају нове слојеве значења. Пример за то је сцена у којој глумци инфантилно, духовито и врло провокативно наступају као аниматори гумених полних органа, између осталог спуштајући политичку радњу на ниво пуке, сирове, голе, демистификоване телесности.

С обзиром на то да се историјска грађа приповеда, односно да је представа остварена као „позориште у позоришту”, она битно проблематизује и напоре да се створи театар, да се кроз фикцију и игру разуме и објасни стварност, али и да се осмисли алтернатива друштву које је потопљено у густим наслагама похлепе, сујете, охолости, лажи. Репрезентативан је у том смислу лик пацијенткиње која ствара лик Шарлоте Корде (Емина Елор). Она тешко остаје будна, себи лупа шамаре да не би заспала на сцени – пратимо њене грчевите напоре да задржи лик, да одржи позориште у животу. Ни други ликови не елиминишу своја стварна сопства; на пример, скоро сви се непрестано чешу по својим телима, изражавајући тако психичке дисбалансе. На тај начин се јасно приказује њихово „двоструко присуство”, оно што јесу у стварности (пацијенти душевне болнице) и ликови које нам представљају. Тај стални јаз између ликова и глумаца има брехтовски смисао успостављања дистанце према игри, дијалектичности значења, што је врло важно, имајући у виду тему представе, њену изразиту политичност. „Marat the Sade” неопростиво директно претреса проблеме политичке моћи, страшне друштвене раслојености, социјалне неправде, (не)могућности промена. Француска револуција даје оквир за бављење нашом револуцијом, оном која се одиграла (или се није одиграла) пре једне декаде, за истраживање њених стварних значења и циљева, узрока разочарања њеним дометима.

Бројност битних тема које представа покреће, од индивидуално-психолошких, преко друштвено-политичких, до метафизичких, на сцени су изражене изванредно раскошним сценским језиком, препознатљивим за Андраша Урбана, а одређеним сноликом поезијом, слојевитом симболиком, изазовним хумором. Фантазија и непрегледни простори маште овде су стварнији од стварности, или бар важнији. Ансамбл Новосадског позоришта је са огромном преданошћу прихватио рад са Урбаном (чија је ово прва режија на тој сцени), показујући заиста несвакидашњу виртуозност и дисциплину, посвећеност и еруптивну снагу игре. Када наступају као соло ликови, глумци Атила Мађар (Маркиз де Сад), Жан-Пол Мара (Тамаш Хајду), Мелинда Шимон (Симон Еврар), Емина Елор (Шарлота Корде), Арон Балаж (Коко), Иштван Кереши (Кукурику) и други, они носе изразиту индивидуалност. А у бројним хорским сценама где се ликови стапају и постају маса, vox populi, глумци дишу као једно тело, њихова игра је фасцинантно усаглашена.

Музика Силарда Мезеија изузетно је маркантна, представља везивно ткиво радње, али и значајан елеменат за себе. Она носи јака осећања чежње и носталгије, али и непопустљивости, издржљивости, упорности, која прате друштвене потресе, као и стварање сасвим аутентичног позоришта.