Текст представе „Сеобе” настао је на основу друге књиге историјско-психолошко-филозофско-поетског романа „Сеобе” Милоша Црњанског у којем је описан пут српске војске у Русију (радња се дешава средином 18. века). Они су се селили мотивисани надом да ће тамо пронаћи достојанственији живот који би сменио дотадашњу понижавајућу егзистенцију под аустријском командом. Протагониста драме је Павле Исакович који је одлучни вођа ових сеоба, а кроз детаљно сликање околности путовања, отвара се прегршт политичких, историјских, филозофских питања, критички постављених, из различитих углова. Паралелено са друштвено-политичким планом радње, развија се и лична, мелодрамска линија – детаљно је приказан и Павлов емотиван живот, насукан у варљивим сећањима на његов пребрзо окончани брак (драматизација и режија Вида Огњеновић, драматурзи Светислав Јованов и Бранко Димитријевић).

Режија Виде Огњеновић је уобичајено епска, доследна, стрпљива. Радња се врло вешто и конзистентно приповеда, глумачки одмерено и чврсто, успевајући да одржи пажњу гледалаца, што није нимало једноставан задатак, имајући у виду да представа траје више од четири сата и да у њој учествује више од шездесет извођача. Небојша Дугалић продорно и слојевито ствара лик Павла Исаковича, посинка Вука Исаковича (Бранислав Лечић), као немирног луталицу, у вечитој, неспокојној потрази за нечим што стално измиче. Оно што има –не задовољава га, а оно што нема изазива жудњу и меланхолију. У његовом животу је сугестивно садржана вишезначност појма сеоба које представа примарно третира – национална померања и лутања су српске историјске константе, трагичне неминовности дубоко укорењене у националној историји, али и антрополошка, метафоричка путовања, трагања за значењем и смислом, у неизвесности перманентног кретања. Исидора Минић наступа у улози Евдокије која је несрећно удата за старог мајора Јохана Божича (Радоје Чупић), такође је неиспуњена, непронађена, измучена душа. Павле који постаје Евдокијин љубавник не задовољава њену дубоку чежњу за љубављу, иако доноси привремену утеху. Он је превише концентрисан на испуњење својих војно-националних циљева, али и безнадежно одан покојној жени Катинки која му се јавља и у привиђењима (Јована Мишковић), продубљујући на тај начин његову асоцијалност, одвојеност од реалног света и болну немогућност да пронађе срећу, ни на једном плану живота.

Ненад Пећинар игра бунтовног мајора Ђурђа Исаковича који не пристаје на компромисе нити на завлачења арогантних угњетавача, Југослав Крајнов наступа у улози разумнијег Петра Исаковича, а Предраг Момчиловић Трифуна Исаковича који никако не одустаје од реализације намере одласка у Русију, чак и по цену разарања своје бројне породице. Њихове жене су трагичне жртве немогућности избора, обесправљене домаћице, сенке сопствених живота: Ана (Јована Балашевић), Варвара (Сања Ристић Крајнов), Кумрија (Александра Плескоњић). Ликови у „Сеобама“ Виде Огњеновић су бројни, ситуације се нижу и брзо смењују, градећи простран мозаик разорних грешака из наше прошлости које се немилосрдно понављају у садашњости. Дизајн сцене и костима је безвремен или свевремен чиме се такође указује на репетативност сеоба, односно универзалност значења тема које представа покреће (сценограф Миодраг Табачки, костимограф Љиљана Драговић).

Заслепљени ужареним идејама, великим циљевима, декларативним паролама о националним интересима и претрепљеним неправдама, актери представе срљају у све дубље  провалије и безизлазније несреће. Уместо да оставе идеале и такозване националне интересе на миру и да се окрену побољшавању својих реалних, индивидуалних живота, они се претварају у робље сумњивих идеала, јуре маглу, наивно траже имагинарну обећану земљу, Елдорадо који не постоји. Потрага је узалудна, пут бесциљан и неизмирен. Долазак Срба у Русију ће тако сурово растргнути романтизована ишчекивања бољег живота и уступити место ломним разочарењима. Емигранти ће схватити да лепше будућности нема, да су изиграни и осуђени на послушност, понижење и вечите сеобе, сизифовско вртење у кругу које постаје политичка и метафизичка нужност.