Сваки покушај уобличења утисака побуђених балетом „Александар”, у кореографији Роналда Савковића, уметника респектабилне међународне играчке каријере, суочава се са низом разноликих увида, који анализу проводе кроз читаво поље дивергентних перспектива, снажно се опирући сваком изрицању какве једнозначне процене.

Будући да је реч о дугогодишњем прваку балета знамените берлинске Државне опере, сасвим је очекивано што је Савковићев кореографски израз близак маниру немачког плесног стваралаштва, природно укључујући у себе и мотиве који припадају оном кругу европске кореографске традиције битно прожете источњачким плесним техникама. Само захваљујући претходно установљеној одређености правца којим ће потом, стваралачки смело, упутити своје кореографско виђење Александра Великог, Савковић је на овако плодној платформи изградио представу специфичног сценског језика и упечатљивог визуелног доживљаја. Доследно истрајавајући у својој кореографско-сценској концепцији, он је своју замисао консеквентно и храбро препустио њеним крајњим импликацијама, не дозирајући их и не прилагођавајући их каквом „опште прихватљивом исходу”.

Одлучивши се за фрагментарну структуру нарације, Савковић је свој балет ослободио гломазности, којом би неминовно резултирало свако стриктно хронолошко подређивање линеарном наративном току. Тиме се отворио простор за грађење онога што је, по свему судећи, и била једна од примарних кореографових намера и нимало лак задатак: представу обавити оним што је појмовно неухватљиво – специфичном сценском атмосфером, која је већ сама по себи значајан квалитет и битан предуслов за дуг сценски живот једног дела. Увођење и коришћење шаховске табле (коју би свакако требало квалитетније осветлити) – над којом се надвијају потези оних личности које периодично, под плаштом привида, узимају судбину у своје руке – вероватно најупечатљивије осликава природу Савковићевог односа према симболичком изразу. Веома заступљен поступак контраста, постигнут широком лепезом кореографских и сценских средстава, супротстављао је сцене лирског карактера оним ратничким и баханалским, доприносећи на тај начин растућој тензији, кадрој да „узме под своје”. С друге стране, верујемо да би представа још више добила на згушњавању набоја којим одише да се којим случајем одустало од појединих сцена које непотребно успоравају успостављени темпо.

Насловна улога поверена је Јовану Веселиновићу, играчу кога свакако одликују сигурна техника и сценска племенитост, чији се изразито лирски играчки профил овога пута није у довољној мери пробио до оног немирујућег, треперавог, страсног и необузданог у Александру. Стилски екстравагантно постављене улоге Александрових родитеља, Олимпије и Филипа II, тумачили су Мила Драгичевић и Милан Рус. Ана Павловић, својом бактријском племкињом Роксаном, још једном је потврдилатехничку и интерпретативну истанчаност приступа својим улогама. Тамари Ивановић, Бојани Жегарац и Јовици Бегојеву додељене су мање улоге, па је њихов играчки потенцијал, нажалост, остао у недовољној мери искоришћен. Улога Времена, којој је Савковић посветио посебну пажњу, у тумачењу Дејана Коларова, била је стилски елаборирана и технички прецизно спроведена. Значајан утисак оставили су и Страхиња Лацковић и Никола Томашевић, ефектно замишљеном и врло интензивном интерпретацијом робова.

Потпуно сагласје са општим карактером кореографове концепције и децентни приступ њеној стилизацији учинио је костиме Јелене Милетић драгоценим елементом представе.