Scena iz predstave „Plavi zmaj”

Radnja predstave „Plavi zmaj”, nastale na osnovu teksta Mari Mišo i Roberta Lepaža, prati susret i preplitanja života nekadašnjih bračnih partnera, Pjera i Kler, Kanađana koji žive u Kini. Zapleti imaju jarke melodramske tonove –afera umetnice Šiao Ling sa Pjerom, ljubavni trougao, Klerina želja da usvoji dete– ali su i polazna osnova za bavljenje nizom kulturoloških razlika između Istoka i Zapada, kao i opštijim pitanjima umetnosti, politike, društvenih uređenja…

Rediteljski koncept Roberta Lepaža je određen raskošnom vizuelnom ekspresijom i precizno promišljenim eklekticizmom. Reč je o multimedijalnom teatarskom jeziku, estetici izgrađenoj pod uticajem filmskog i televizijskog načina izražavanja. Poput filma, predstava ima špicu, za kojom sledi projekcija spiska autorske ekipe predstave; u naraciji se koristi filmski postupak fleš-forvarda, koji se, takođe, označava natpisima, projektovanim na platnu. Scenski prostor ima dva nivoa, koji su dalje podeljeni na komore u kojima se, ponekada, odvijaju paralelni prizori radnje, što asocira na filmski/video postupak split-screen (podeljeni ekran). Takođe, u nekolikonavrata, igra glumaca se prekida reklamama koje se emituju na platnu, što zbog promenjenog konteksta televizijske reklame ima i komičan efekat (komičnost je posebno naglašena u slučaju groteskno teatralizovane reklame za „Kentucky fried chicken”). Slična vrsta humora proizlazi i iz finala predstave gde glumci predstavljaju tri različite varijante raspleta drame. Otvoreni kraj ima i funkciju problematizacije fikcije, rušenja iluzije; razbijaju se melodramski okviri predstave, publici se ne dopušta pasivnost, odnosno ovaj dramaturški postupak pojačava njenu pažnju, tražeći aktivno učešće u stvaranju značenja. Ukupno posmatrano, Lepažov pristup pozorištu je rezultat tendencija ka osavremenjivanju pozorišnog jezika i približavanju publici odrasloj na filmsko-televizijskim formama ekspresije, karakterističnim po fragmentarnosti i diskontinuitetu.

Nažalost, zbog igre glumaca koja je najčešće bila suviše usiljena i neprirodna, potencijali rediteljske imaginacije nisu sasvim iskorišćeni. Kako je u predstavi dat akcenat na likove injihova osećanja usamljenosti i dezorijentacije, očekuje se delikatnija, psihološki preciznija, finijenijansirana igra. No, glumci Mari Mišo (Kler), Anri Šase (Pjer) i Taj Vej Fu (Šiao Ling) uglavnom su previše zategnuto i grubo nastupili, što je, u izvesnoj meri, pokvarilo utisak o preciznosti, poetičnosti i vizuelnoj spektakularnosti rediteljskog koncepta.

Predstavu „Plavi zmaj” bitno određuju i vizuelne igrarije koje, na planu forme, zaista jesu atraktivne, ali je fascinacija koju one izazivaju kratkotrajna. Naša oduševljenost scenskim igrama sa svetlošću, senkama i video projekcijama brzo se topi, zato što je reč o površinskoj, puko formalnoj fascinaciji, jednostavnom utisku koji ne provocira dublje imaginaciju i intelekt, već se zaustavlja na zadirkivanju čula.

Uprkos nedovoljno jakom utisku koji je ostavila predstava „Plavi zmaj”, prevashodno zbog neuverljive igre glumaca, svakako smo zahvalni zbog prilike da na ovom Bitefu vidimo rad Roberta Lepaža, jednog od najznačajnijih svetskih reditelja na polju sinteze teatra i novih medija.