Радња представе „Плави змај”, настале на основу текста Мари Мишо и Роберта Лепажа, прати сусрет и преплитања живота некадашњих брачних партнера, Пјера и Клер, Канађана који живе у Кини. Заплети имају јарке мелодрамске тонове –афера уметнице Шиао Линг са Пјером, љубавни троугао, Клерина жеља да усвоји дете– али су и полазна основа за бављење низом културолошких разлика између Истока и Запада, као и општијим питањима уметности, политике, друштвених уређења…

Редитељски концепт Роберта Лепажа је одређен раскошном визуелном експресијом и прецизно промишљеним еклектицизмом. Реч је о мултимедијалном театарском језику, естетици изграђеној под утицајем филмског и телевизијског начина изражавања. Попут филма, представа има шпицу, за којом следи пројекција списка ауторске екипе представе; у нарацији се користи филмски поступак флеш-форварда, који се, такође, означава натписима, пројектованим на платну. Сценски простор има два нивоа, који су даље подељени на коморе у којима се, понекада, одвијају паралелни призори радње, што асоцира на филмски/видео поступак split-screen (подељени екран). Такође, у неколиконаврата, игра глумаца се прекида рекламама које се емитују на платну, што због промењеног контекста телевизијске рекламе има и комичан ефекат (комичност је посебно наглашена у случају гротескно театрализоване рекламе за „Kentucky fried chicken”). Слична врста хумора произлази и из финала представе где глумци представљају три различите варијанте расплета драме. Отворени крај има и функцију проблематизације фикције, рушења илузије; разбијају се мелодрамски оквири представе, публици се не допушта пасивност, односно овај драматуршки поступак појачава њену пажњу, тражећи активно учешће у стварању значења. Укупно посматрано, Лепажов приступ позоришту је резултат тенденција ка осавремењивању позоришног језика и приближавању публици одраслој на филмско-телевизијским формама експресије, карактеристичним по фрагментарности и дисконтинуитету.

Нажалост, због игре глумаца која је најчешће била сувише усиљена и неприродна, потенцијали редитељске имагинације нису сасвим искоришћени. Како је у представи дат акценат на ликове ињихова осећања усамљености и дезоријентације, очекује се деликатнија, психолошки прецизнија, финијенијансирана игра. Но, глумци Мари Мишо (Клер), Анри Шасе (Пјер) и Тај Веј Фу (Шиао Линг) углавном су превише затегнуто и грубо наступили, што је, у извесној мери, покварило утисак о прецизности, поетичности и визуелној спектакуларности редитељског концепта.

Представу „Плави змај” битно одређују и визуелне играрије које, на плану форме, заиста јесу атрактивне, али је фасцинација коју оне изазивају краткотрајна. Наша одушевљеност сценским играма са светлошћу, сенкама и видео пројекцијама брзо се топи, зато што је реч о површинској, пуко формалној фасцинацији, једноставном утиску који не провоцира дубље имагинацију и интелект, већ се зауставља на задиркивању чула.

Упркос недовољно јаком утиску који је оставила представа „Плави змај”, превасходно због неуверљиве игре глумаца, свакако смо захвални због прилике да на овом Битефу видимо рад Роберта Лепажа, једног од најзначајнијих светских редитеља на пољу синтезе театра и нових медија.