Сцена из представе „Логор”

„Логор” холандске групе „Hotel Modern” је невербална, мултимедијална, луткарска представа која тематизује ужас страдања у нацистичким логорима за време Другог светског рата. На плану садржаја, ова представа није претерано богата, јер приказује опште познате чињенице о бестијалностима које су се одвијале у Аушвицу. Њена специфичност и вредност налазе се у њеној хибридној, граничној, прекорачујућој, видео-позоришној форми која производи јак емотиван учинак.

Три аниматора –Херман Хеле, Паулин Калкер и Арлен Хорнвег покрећу хиљаде минијатурних, ручно израђених лутки, затвореника, као и војника, на сцени преплављеној макетама које представљају Аушвиц. Путем камере коју један од извођача носи на сцени, видео-пренос радње се директно преноси на платно у позадини. Овај поступак синхроног видео-преноса игре лутки значајан је у погледу појачавања емотивних утисака зато што се у крупном плану видео-слике детаљно указују застрашујуће размере патњи затвореника. У том смислу је посебно мучна сцена пребијањаједног затвореника у којој приказ бола постаје готово опипљив, као и финална сцена масовног гушења у гасној комори. Лица логораша су сасвим сабласна, међусобно различита, а обједињена преплављујућом патњом која подсећа на намучена лица са експресионистичких слика, на пример Едварда Мунка. Стална звучна позадина у представи, узнемирујуће пиштање, зујање, пуцкање, лупање, још више доприноси расту тензије и појачавању емотивно пренапрегнуте атмосфере.

Поступак видео-преноса радње битан је и у проблематизацији односа између позоришта, као живе, директне, непосредоване уметности и филма/телевизије, као технолошки посредованих медија. Позориште се овде открива као супериорно у односу на техномедије, јер има двоструку функцију. Оно истовремено приказује филм, али и прављење тог филма. Гледалац представе је на добитку, у односу на гледаоца филма, јер је у могућности да види комплетну слику, дискурс као и стварање тог дискурса, односно чињенице о могућности манипулације, монтаже стварности, које су у основи масмедијских приказа догађаја.

Употреба лутки у драмском театру је наслеђе историјских авангарди, пре свега симболизма, концептуализованог у теоријама и пракси Едварда Гордона Крега и Мориса Метерлинка. Крег је, на пример, тражио искључивање глумца из позоришта и увођење марионета, сматрајући да само физичко присуство глумца, његова материјалност, нарушава врлине  неухватљивости, метафизичности и метафоричности уметности. Врло блиско симболистичком концепту, лутке групе „Hotel Modern” постају сабласти, марионете и жртве једне језиве политике, метафорични актери церемонијалног плеса смрти. Сцена се трансформише у простор уништења, паклени обред који треба схватити као опомену и позив на сталан опрез у процени политичке моћи, власти,која користећи разна оправдања може да уништи све потенцијалне врлине људскости, не остављајући ни траг живота за собом.