Iz predstave „La Strada”

Film „La Strada” Federika Felinija, ovenčan mnogobrojnim nagradama i priznanjima, dobitnik „Oskara” (1956), postavio je na terazijskoj pozorišnoj sceni Slavenko Saletović sa Dubravkom Kovjanić i Draganom Vujićem-Vujketom u glavnim ulogama.

Izvesno je da Slavenko Saletović nije Felini, niti je Dubravka Kovjanić Đulijeta Masini, pa ni Vujke Entoni Kvin. Ipak, predstava Teatra na Terazijama ima izgleda da bude rado gledana. U „La Strada”, muzičkoj melodrami, sve je, dakako, pomalo naški: siromašno, nepretenciozno, bez raskošnih cirkuskih vratolomija i vragolija, bez sete koja obara sa nogu! Rečju, bez izuzetnih rediteljskih i glumačkih ostvarenja. Prostodušno i ne osobito zahtevno.

Scena koju je oblikovao Aleksandar Denić i jeste i nije ulica, ono mesto koje se proteže u nedogled i gde nikad niste sigurni na koga ćete naleteti! Obrisima ulice scenograf pridodaje brigu za scensko razigravanje na nekoliko nivoa, koje koriste balet, muzika, glumci. Tu su, naravno, i cirkuska kola, kao neka vrsta scene iza zavese na Đelsominu Dubravke Kovjanić, i Campana Dragana Vujića-Vujketa. Kostimi Milanke Berberović, negde između cirkuskih odora i uličnih krpa i krpica. Bez posebne raskoši, ali sa dovoljno boja i prepoznatljivosti.

Reditelj Slavenko Saletović uspeva da prepozna i uspostavi osnovne pokretače melodrame, kontraste koji vas drže između prigušenog osmeha i sete. Surovi, brutalni, razvikani, prsati Capano Dragana Vujića-Vujketa, nije posve jednoličan. Iza sve njegove osornosti bez koje života kao da i nema, osobito u cirkusu, i među putujućim glumcima, među sirotinjom, nazire se, povremeno, duboko pokopana dobrota naspram, možda, i odviše smerne, pokorne i devičanske Đelsomine Dubravke Kovjanić.

Šekspir kaže: Svet je pozornica, scena; za Felinija kao da je noseća metafora našeg načina postojanja u umetnosti, osobito u umetnosti putujućeg glumca, cirkus, i sva veselo-gorka briga što ga prate. Tako je i u Saletovićevoj predstavi: i tužno, i smešno, nežno, smerno, surovo i brutalno. Niko nikom do kraja ne veruje, sve je pomalo zamka, varka i čarolija; svako bi drugom da se podsmehne, ali bi, ponekad, i da mu pritekne u pomoć. Igra, pa život bez izvesnosti, ko će kome da proda „rog za sveću!” Cirkus i glumac bez staništa i izvesnosti, večno između nemilog i nedragog, ima li ičeg što bi vam oči pre napunilo suzama, a usta razvalilo od smeha! U jedan čas, i nemilosrdno i dirljivo. Na ovom nivou kreće se i predstava Pozorišta na Terazijama.

Odavno je ukorenjeno mišljenje, bar u našoj pozorišnoj javnosti da je melodrama „niži rod”, i da je, po pravilu, igraju meka i drhtava srca i duše. Naravno, melodrami je neophodna bogata emotivnost, ali i glumac koji je u stanju da ovu emotivnu punoću i pokretljivost, pa i lakoću za suze i smeh, kontroliše. Ne bih mogao da tvrdim da su se suze i smeh, seta, nežnost, čežnja i grubijanstvo bez zapinjanja, i sasvim tečno, dodirivali i prelivali u Saletovićevoj predstavi. Osnovne emotivne linije su, ipak, prepoznatljive: ono dole, prostačko i prostituisano, i ono biće što sanja o pravoj, velikoj sceni i umetnosti, zavičajnosti, nebeskom belutku, plavom nebeskom krugu sa krstom i srcem u sredini.

Uverljiv i samouveren Vujić se nije osobito upinjao da obogati svoje iskustvo čoveka koga surova ulica i cirkus uobličavaju. Dubravka Kovjanić, jagnje među vukovima, nežna i zgranuta, ali Dubravka može i više, manje stegnuto, kruto, konvencionalno. Mato Vuka Saletovića je uneo više emotivne raskoši u ovu igru života kao cirkusa, ili kolebanja između neba i zemlje. Dovoljno razdragan, dovoljno setan, dovoljno jednostavan, dovoljno zamišljen, životan i smrtan, čas posve zemaljski, a onda ka nebu, i svemu što teži da leti – usmeren.

U glumačkom ansamblu pomenimo Anu Simić, mlađu, i časnu sestru Ane Radivojević-Zdravković koja svoju ulogu igra bez suvišnog podsmevanja, ili opuštene gimnazijske sete. U ostalim ulogama nastupili su: Dragica Ristanović, Maja Brukner, Ana Simić, Milan Milosavljević, Goran Bukilić, Aleksandar Dunić, Dušan Kaličanin. Pevala je Jasminka Nikolić.

Federiko Felini je sam najpotpunije izrazio ono što ga u životu, u filmu, u umetnosti zanima: „Ako neko pod hrišćanstvom podrazumeva ljubav prema drugom biću, onda se svi moji filmovi bave tom temom. Ja prikazujem svet bez ljubavi, naseljen ljudima koji iskorišćavaju druge. Ali, među njima je uvek jedna osoba koja želi da pruži ljubav, i da za nju živi.”

Upravo ovo nastoji i, manje-više, uspeva da nam kaže predstava „La Strada” u režiji Slavenka Saletovića u Pozorištu na Terazijama. Ako i nije reč o velikoj predstavi, reč je o muzičkoj melodrami koja će nas dirnuti; ponekog i očarati!